Muke po rerni!

Pre sedam godina sam menjala šporet. Stari je "otišao" u letnju kuhinju, a novi se uselio u kuhinju u kući. Morao je ispunjavati tri uslova-da ne košta kao svemirski brod, da nije proizveden u Srbiji, a ni u Turskoj. Lako sam ga izabrala. I nacrtane😁 ringle su bile pod obavezno. Odlučim se za italijanski Candy. Od početka se videlo da nismo jedno za drugo. Dok je rerna uključena iz nje purnja vrelina. Ne dihtuju dobro vrata. U roku od nekoliko dana, od silne vreline-požute, da ne kažem, izgore-bela maska, iznad rerne, na kojoj se nalaze dugmići. Pozovemo servis, dođu majstori i konstatuju da je sve u granici normale. Ja sam kriva, lepo muž hteo da ih, unapred, podmiti, al ja zapela šporet je u garanciji. Leto je bilo u toku, tako da se preorijentisah na stari šporet u letnjoj kuhinji-da me bog vidi. Dođe zima, utera me u kuću, utera me u kuhinju, uz mog Italijana😁. Iz rerne purnja, čini mi se, još gore. Da se ne bi stvorile tvrdokorne😁mrlje, konstantno sam ga ribala. Ko šta radi, ja skidam dugmiće i otkuvavam ih u šerpici vrele vode. Posle se dosetim, pa sam im higijenu🙂 održavala u sudo-mašini. Masku ispod dugmića, ne znam čime nisam tretirala, i na kraju se obrisaše sve oznake. Od ispisanih stepena ni S nije ostalo. Nisam imala problema sa pečenjem mesa, hleba, pogača, al sa svime ostalim, bogme, jesam. Od oka, da ne kažem, od ruke, sam određivala gde su stepeni. Najčešće pogrešno . Nikad nisam bila sigurna da li će korice za tortu, biti tvrde kao đon cipele, il baletanke😁. Dešavalo se da kilogam smese, za neke kuglice, odvagam sve na po 7 grama po kuglici-na digitalnoj vagici, a onda ih-kremiram😁. U prospektu-uputstvu za upotrebu, nije bilo sheme dugmića sa oznakama funkcija i temperature. Pozovemo distributera u Beogradu, zamolimo ih da nam pošalju šemu maske sa oznakama. Može-samo da im pošaljemo model-oznaku. Na oznaci imam šta i da vidim Candy made in Turkey😁. Turci, tradicionalno😁  zaduženi😁 za ovaj deo Balkana. Kad čuše koji je model, kažu-nemaju ništa od shema, ni od slika, ama ich. Jesmo muž i ja tražili taj model po netu, nije ga bilo, kao da je pre sto godina proizveden. Moj brat je napravio rezicu😁 na vratima od rerne, pa su, barem, bolje dihtovala. Elem, prošlog meseca, napravim poticu po receptu balerinerokoko i postavim sliku potice na FB.

Samoprijavim😉 se da mi se gornja kora odvojila(to baš ne volim) i kažem da sam je malo-više (pre) pekla. I tako, reč po reč, zainteresuju se za moj slučaj😁 Nale i ARasić. Traže da im dam oznaku modela. Ja se (kao) nećkam, velim-paaaa, mi odustali, a vi nudite pomoć. Posle nekoliko dana, javlja se Nale i kaže da se ne čudi što smo odustali, jer na više mesta je "pokucala", al su slabo kooperativni. I tako se Nalence sa njima dopisuje, angažovala i muža, a ja strpljivo😇 čekam i navijam za Nalenceta. I dobih sliku, koju smo dali da je isprintaju na lepljivoj, providnoj foliji. Prisetih se da sam se, uvek, čudila što je kod dugmeta za rernu ispisano max temperatura, umesto da piše, recimo 280 stepeni, ako je to max temperatura. Ja sam vremenom zaboravila na to max, pa kad "odmeravam" stepene, računam da mi je 250 max, dakle u startu omanem za 30 stepeni. Posle nekoliko dana i Antun mi posla šemu, a ja mislila da je on naš razgovor zaboravio. Oboje su se baš potrudili. Što se nisam ja - malo više potrudila, ako neko pita-pojma nemam. Odmah sam se dala na pečenje. "Opet radi bioskop" što bi rekli. Nikad nisam volela nešto prepečeno, osim praseće kožurice. Ostalo sve mora da bude polubledunjavo. Vreme pregorelih testa i kolača je, za mene, prošlost😉.  Ko je izdržao i pročitao moje muke po rerni, nek izdrži još malo😉. 

Evo slika kako je izgledala moja tabula rasa😁, doduše, više žućkasta, nego bela, a evo je sad sa sve brojevima. Nije idealno zalepljena, al imam ih isprintanih ihajhaj.

 Na naslovnoj slici su varaždinski klipići. Zamešeni po receptu poznatog Cool Varaždinca ARasića. Mekani-pamukasti, pečeni na propisanoj temperaturi.

Bila sam u Varaždinu u novembru prošle godine.  Imala sam želju da upoznam Cool prijateljee. I upoznala ih.  Morala sam da ih upoznam još bolje:), pa sam se i u maju, ove godine, zaputila, opet,  u taj lepi grad. Impresionirana sam Starim gradom.

 Družili smo se uz Dravu na Antunovom parčetu zelenog raja, uz opuštenu priču i smeh. Gde su kulinari, tu je i puno hrane i kolača, Peviše čak i za "gladne oči". Gledali su nas sa Drave, a i mi njih, jato labudova i patkica.

 U oktobru, u Beogradu, imali smo uzvratnu😉 posetu. Došlo nam, što bi rekli, društvo malo, ali odabrano. Pre četiri godine su nam bili Kepica i Beta. Bilo je to lepo letnje druženje.

Ne bih o Cool druženjima u ovom članku o rerni.  Tu ima priče za mnogo, mnogo više od jednog bloga. A opet, i dalje bih se patila sa ćudljivom rernom, da nije, baš, coolinaričara. Coolinaričara, sa kojima sam nekad razmenjivala samo recepte, poznavala ih samo virtuelno, a vremenom kliknuli jedni drugima, zbližili se, te se radujemo jedni drugima, kad se vidimo i ovako i onako. Mnogo je, meni dragih, članova Coolinarike, a neću nikog ni da imenujem:), jer bih crkla od muke kad bih nekog izostavila, koji su postali moji prijatelji. I to baš, ono, dobri prijatelji sa kojima se čujem vidim, doduše, najmanje na ovim stranama. A odavde su ta prijateljstva potekla. Žao mi je što sam sa nekima smanjila kontakt, baš zbog moje neaktivnosti  ovde, a njih nema, recimo, na FB. Ni njih neću da imenujem, a ima ih.

Poprilično sam ovde pasivna, al ponekad mi proradi savest, da tih divnih prijateljstava ne bi ni bilo, da se tamo, nekada, nismo ovde "sreli", pod nečijim receptom, slikom, blogom. I tako, kad osetim zahvalnost zbog tih dragocenih ljudi, koji su ušetali u moj život, u moje srce sa ovih strana, baš sa ovog sajta, ja tad, ovde, okačim (po)neku fotku, il napišem koji red, baš kao, evo, sad...