Langidi

Langide u Strumici imaju različiti izgled i ukus, a i posebnu namenu. Oni su simbol za najveću radost, prave se u čast našeg potomstva.

Prave se kad se rodi beba, to je stara tradicija, ispunjena sa nekim finim pravilima.
Ranije pravila su bila vrlo jasna, znalo se kad se pravi, ko pravi, ko se kani da dođe, kako se servira, šta se servira...
Najveštija žena u velikoj familiji, morala je da to odradi, da spremi stotine langide, a to je bila velika čast za nju. Mada je imala druge žene za pomoć, jedna je bila glavna koja je vodila proces, jer langide su se pravile u isto vreme dok su gosti dolazili i odlazili.
Sve sobe su bile preuređene za goste, stolice, stolnjaci, najlepše vezene stolnjake, langide, tucani šećer u bolja vremena, kod imotnijih med, lokum, tako je to bilo.
Gosti dođu, čestitaju, jedu i svi se tiho pitaju-"Ko je pravio langide"? Najvažnije pitanje...Pa slede pohvale, mmm, bravo, divne su...

Vremena su se menjala, žena je počela raditi, pa nekako u gradu taj divan posao, preuzimala bi jedna žena ili nekoliko njih, i išla svugde gde se rodi bebica, da to sprema, jer ta veština se nije mogla više prenositi u svakoj familiji.

Za mene to je za diviti se, kako jedna žena napravi tolike velike količine testa dok svi ulaze u kuhinju i traže nešto, velika, velika gužva je...Ali za radost je to, za najveću radost i sreću i zato je moguće!
Gosti su bile uvjek samo žene sa decom, ako dođe muškarac, sedi u nekoj sobi gde nitko nema i jede sam ili njih nekoliko...
Prve ispržene langide nose se majcici, nego šta...
Još pamtim teta Kumu, koja je radila langide u osamdestih, divne su bile.

Danas su druga vremena, odavno ne živim tamo i nisam znala da se slavi u restoranima. Ko pravi langide, i ne znam, valjda neka firma... Nadam se da je tradicija ipak očuvana, jer meni znači puno, daje sončevinu, daje nadu...
Moja baka Zonka ih je servirala sa medom, koji je moj deda proizvodio i sva se maala skupljala da bi uživale u prelepe langide od moje bake, koja je imala srce puno ljubavi za sve.
I baka i mama su imali čast da spremaju langide u široj obitelji i za prijatelje, ja nisam imala tu čast.

Recept za langide je vrlo jednostavan, ali ta rupica u sredini, pravi ih jedinstvene. To je taj marifetluk, naprave se na dlanu, otvori se rupica da bi ulje bolje pržilo i odozgo.

Starinski recept je kvasac, brašno, voda, nekoliko puta da se premesi, prženje u mnogo ulje, ali menjao se puno, dodavalo se jaja, mleko...
Ljepo je kad su blago rumene, kad ostanu bjele, kao dečja čistota... Važno je da nisu masne, da su šupljive, a mesnate.
I moj je recept modificiran, od moje mame je i evo trudim se da ga prenosim kako bi priča trajala što duže.