MOJ DALEKI ISTOK

Imamo danas situaciju da glavno je biti „in“ ( ma uvik je to tako u određene sorte judi, prija se samo tribalo bit „nobl“ ča isto nije bila naša rič- no, ča je-je, mi se očas posla prišaltamo na govor novog gazde).

Glumi se zapadnjake opijene dalekin istokom. Kako smo uvik stremili zapadu, a oni u međuvrimenu otkrili istok, malo zakašnjelo (fala bogu mi uvik kasnimo oliti kaskamo) eto i u nas se otkri ti daleki istok.

Tako jutron ranin na Bačama gledan vježbadu jogu u pozdrav suncu.Tu se sitin naši stari kako su davno još bili „in“ kad bi prija sunca odili u poje oli u ribe i tamo, već ugrijanih mišića, pozdravjali sunce. Naravski poza in je bila malo drugovačija i mogla se protumačit jedino - nu ti đavla ča je ugrijalo, kako će bit tek poslin radit! Onda, na kraju vižbanja, čujen di  mantradu nekin čudnin jezikon i tonom od čijeg zvuka mene malo straj... ma ča ja znan, ka da se nika tajna družina dogovara o paklenon poslu...brrr, pa ubrzan korake.

I onda počeše brstiti sirovu spizu ka koza Bara kad pase travu, pa in posli, da prostite, ispadaju zeleni brabonjci. Nima kuće di judi, koji kolko-tolko drže do svog ugleda, ne držedu soja sos i tamari sos (sos in ćaćin, oni imena davaju po ženskin imenima, za nevirovat- isto tako davadu imena i olujama i tornadima – ja bi se zabrinula da to držin u kući, morali bi mi reć koji je stupanj opasnost da buden spremna za evakuaciju)...pa miso pastu ( mene miso jedino podsića na crkvenu misu, a pasta na patinanje postola – bljak, dvaput bljak)...pa wasabi ( ej, to mu ga dođe ka naš hren, samo štaš ti to njima govorit kad je hren presuviše normalna biljka, takoreć prosta). Onda pijedu rakiju o riže ( ovdi se oma sitin onog vica od čega se sve more napravit vino, a vidin da se to važi i za rakiju) iz fildžana (e nemoj me tu makar krstit, zna se ča se pije iz fildžana!!!). Ajme i joj -  u alge umećedu rižu i neke sitne pićukarijice (u nas alge, koje izbaci more, itamo u škovace jerbo je to gadljivo za gledat, sist ol leć priko nji, atroke to jist...dobro, evo muž pripominje da bi oni te alge i travuljinu iz mora, koja se zove lažina, ka dica skupjali pa je baba mećala poda koze i tovare umisto slame jerbo ovdi nima slame, a dakudaće kad sve go kamen). Pa piju i kuvataju sa rižinin mlikon (oštja i takega mlika brez vimena!)...jidu tofu sir koji mlika vidia nije...imadu i niki sejtan, još nisan načistu su tin ča je, mora da su šejtanska posla...

Eeee, lipi moji, naravski da se uza sve te kućne čarolije i ćiribu-ćiriba stvarčice (nisi Pepeljuga daš stat doma i samo rintat i kuvatat), mora izać vanka u društvo, šesno se obuć (u markiranu robu normalno) i taki bit viđen i po mogućnosti uslikan za fejs, a još boje za u foje il portale di piše ko je s kin i ko je koga i take stvari, i onda poć u elitne ristorane di se nudi lipa spiza lipa, lipa brate ka slika, šta je-je (al za slike se gre u muzeje kolko ja znan!) u mini-mikro izdanjima na velikin vijugastin pjatiman (tu staren svitu nikako ni misto: prvo i prvo nisu mladi i lipi i grubo ih vidit, a drugo i drugo - jerbo bi tribali nosit, ne one svoje debele očale za čitanje – to je zaludu, tribali bi, ka standardnu opremu, obisit oko vrata povećalo da povataju te minjake po pjatu). Ajde dobro, kažu da se to jide u slidovima, da nije samo ta jedna minijaturna slija vengo cila galerija, a ča je minijatura manja, to više šoldi triba isprsit. Znači lovaš tribaš biti, a odakle ti i kako si je steka...ima straja, oli će ko proviravat (ma i da nanjuše ipak, dokažu čak – neš ti, odsitiš malo u pržunu, guliš malo krumpire za opće dobre, prođe vrime časkon čas i eto te za koju godinicu u oni isti restoran koji su ti nepravedno uskratli).

Pa odaju u kineske restorane (il možda japanske, meni su oni ionako svi isti kad odaju po Splitu i slikavaju sve ono ča normalome svitu ne bi palo na um, a ne u oko) i tamo jidu sa šćapima, zaprav su dva mala šćapa, općepoznato u našoj regiji pod pojmom štapići koji nas oma aociraju, našta drugo vengo na ražnjiće. Tu in stvarno skidan kapu jerbo je meni to tako nepojmljivo da su tin šćapićima mogu ulovit zrno riže (ka ča mi je nepojmljivo kako avion ne pane il brod ne potone).

A u isto vrime, ti naši primitivni komadići mesa zvani ražnjići, nabodeni na rečene štapiće i barbarski bešćutno nabijene na koce nevini janjčići i bidni prajčići, neobičnon brzinon osvajaju kulturne, fine i napredne zapadnjake koji brigaju o beštijama više vengo o vlastitoj dici i daju in veća prava no ih daju judiman, kad ih, daklen, tako osvišćene đava natanta u ove naše zabite krajeve (je bi bilo boje da lipo ostanedu doma, a nama samo pošaju pineze)... još ako in se posrići pa  uskoče u „leskovački voz“ zaborave brzo suši-muši i sve one smišne minijature pa samo stenju – leleeeeeee!

I za kraj da konačno rečen ča je meni moj daleki istok...

Uključim televizor pre neki dan i ima šta da vidim: neki mrsmud od kuvara ubeđuje javnost kako će – i to na moje gladne oči – da spremi leskovaćku mućkalicu za deset minuta! Ajde što su nas učili da škole samoupravljača dođu skoro pa ko fakultet, neka gi i sve onej diplome iz vukojebine od bivšu nam domaju, pristajem čak i na ove titule kod privatnici gde – čast na izuzeci koji i ja lično poznavam – doktorsko zvanje pada u krilo ako ne prilegneš dvaput posle ručak, ali ga kulinarski „Radojica, dete nerazumno“ muški prekarao. Dame i gospodo, nekad je zvanje na kuvara nosilo umetnički oreol: krajnje je vreme da lepa književnost opet preuzne stvar u svoje ruke!

Potrebno: leskovačko roštilj-meso, od juče; svinjske vešalice – bele i dimljene, od malopre; kobasice, al da ne ripav od magareće meso u nji; iznutrice, sve što dovatiš pre nego gi neki Džeki (da ponovim još jenput, ega neki nisu upantili: čapa za avliju, biran po osetljivi kinološki kriterijumi: maleček – da ne jede mnogo i rundav – da mu neje ladno) već ne omanda pri klanje; slanina, mož i „integralna“, ako svinju toviš sa integralne žitarice; kačkavalj, nikako posan; ljuta leskovačka paprika – gruvana i tucana, u sve nijanse, od liht-crveno do noć-crno; crn lukac; ljute džinke, sveže, iseckane, bez dršku i peteljku, onej što gi u normalne države računav u „sredstva za masovna ubistva“: merak – srazmerno s vreme, žurba – ič...

Još jenput da naglasim: osnovno što ti treba za pravi „Leskovački voz“ je vreme; ne mož dvaput da ulegneš u istu Veternicu, t’d neće budne isti ni reka ni ti. Tek posle ovuj ne-se-žuri filozofiju – nema hitni poslovi na ovaj svet, postoje sm ljudi što su zakasnili – dolaziv na red roštilj-meso, muški upaljena ckara sas nauljene žice, domaći ćumur i dobar roštilj-majstor, obavezno Leskovčanin. A toj se ne proverava sa ličnu kartu, već sa sposobnos da kaže glas cč, al odjenput; tek tad ga puštaš oko roštilj: čak i ništa da ne znaje, lako će nauči jer mora da ima urođen talenat; „qoud erat demonstrandum“. Ono, ruku na srce, otkako smo ovija bajagi majstori počeli da valjamo u katran i perje i da gi šaljemo u pogolemi gradovi – te ti čudo: svi postali šefovi na kujne u elitni restorani – i neje gi mnogo dobri ostalo: Dragija „Bure“ su nasledili pokojni Boško Vla iz „Složnu braću“, „Mondiš“, Zoki „Sandokan“, Kaleja iz „Avliju“, Joca „Grkinja“, „Gurman“, Joca „Mali Mančester“, „Vruć vetar“, „Havana“, Vlaja „Cap-cap“, Pera „Princ“ od Dunijski...

“Leskovački voz“ mož da ispadne i malečak i golem, sve zavisi od gosti: ovaj maleji vikamo još i „dečji“ – ima samo sedam ganga, pa ga davamo na mušterije što preferirav isto tolko padeži; golem ima četrnajest – taman za pravog muža! „Kakav na jedenje – takav i na onodenje“, te ga leskovački komentar – sos poreklo iz ženski krugovi, da ne bude posle zabuna – za onija što mrljaviv po tanjir pljeskavice t’nke ko flis-papir i ćevapčiku taman tolki da ti zapušu rupu od plombu, ako ti ispadne od nerviranje...Muško neje muško bez sto kila, bez zamajac nema motor, a jedenje bez „voz“ je samo mezetlk!

1. Ćebapi

Za dobri ćebapi ti je najvažnija funija kroz koju će proteraš meso i majstor sa srce da ga pušti do kraj; ćepabi ne mog da budu dobri ako ne odripuju na ckaru kad gi frljiš! Kad se smiriv, uzneš deset komata, garniraš s’m sa crn lukac – iseckan na kockice – i poslužuješ. A pošto lukac je biljka, traži i da se zaliva: sas špricer ladan ko duša na taštu. Ništa više Al ni pomanje od toj...

2. Pljeskanica

Toj što gu vikav „malečka“ je samo kafanska navlakuša; ako neje golema ko radkapna, toj i neje pljeskanica. Meso se pretvori u loptu da gu provaljaš kroz gruvanu papriku – ljutina se vidi po boju, ne mož pogrešiš, a ako kiksiraš, će zapantiš dok si živ – i u iseckan lukac; sad mož se pljeska na dlan, al da paziš na ivice: ni padnute, ni dignute. Tuj je majstorija u pravenje, isto kolko i da odrediš ljutinu po merku na mušteriju, a posle samo obrćeš na ckaru... E, sad što se uvek nađe neki „heroj“ iz metropolu što misli da – pored srneća leđa bez pomfrit – ume da jede i ljuto, to je drugi padež; džabe gim vikaš da se ne ide sas golo dupe međ pijani Turci, ništa ne pomaga...Poslednja „žrtva“ mi je bio zamenik iz „Zabavnik“ – inače saglam čovek; malko naivan jer ga neko ubedio da ume da jede ljut roštilj, pa sam morao da mu držim dopunsku nastavu iz „ljutologiju“. Logično, počeli smo sa ćepabi i pljeskanicu; nisam s viljušku stigo ni do zamišljeni centar od „leskovački kompakt-disk“, ete ga kapitulacija: čovek najpre pozeleneo ko Marsovac, a posle dobio i boju ko da je pobego iz neku delegaciju od samit nesvrstani. Dok se urednik „urednički“ držao, što jes-jes, zamenik se prvo znojio i skidao sako, kravatu i košulju – gazda od restoran pritrčavao da ga pokriva i šapkao „ovo je poštena kafana“ – posle je buljio oči ko prizetko na testament, a na kraj se držao za banderu ispred kafanu – sa suze ko da mu tražim sto evra na zajam – i vatao vazduh...Dobro, oće čovek sve da proba, pa kako da mu ne učiniš?

Odma da se razjasnimo: golem „leskovački voz“ nije za svakoga; ni po (kilo)gramažu, a bogami ni po ljutinu. Ono štu se u druge države podvali pod „ljuto“ el „jako začinjeno“ – s’m još fali da turav mrtvačku glavu na etikete – u Leskovac se dodava i u veštačko mleko što ga vikav „bebelak“, ega dečica na vreme osetiv koji gi čeka u život; dok u drugi gradovi majke turav papriku na sisu ega odvojiv decu od sisanje, u „Mali Mančester“ bebčiki ne mož odvojiš od ćapćanje, čim osetiv ljuto.

Dok mlad naraštaj po druga mesta na sokak iznosi jabuke, u Leskovac se cape paprika punjena sa mlad sir; čak je i maz na lebac – užina iz moje detinjstvo – bio ljut, ega niko u ulicu nije imao gruvanu papriku, a da neje otrovljuta: ne dao bog da ti naiđe neki „normalan“ gost, cela MZ ne bi nabrala dve kašičke od blagu papriku. Daklem, i za leskovački voz i za šah – bar kad se radi o onija koji nemav upisan Leskovac u ličnu kartu, tam kude je mesto na rođenje – važiv s’m tri pravila: oprezno, oprezno i samo oprezno! Da ne bude posle da nisam opominjao na „kapsicin“ i ostali derivati za znojenje, plakanje i buljenje oči…

3. Kobasička

Kobasica mora da bude sveža i ljuta i mora da od njuma miriše cela kafana. Ako neje takva, neje ni leskovačka! Niki ne znaje koje sve ide u crevo, a baš i neje pametno da se mnogo pituje… Poslednja koja se toj usudila bila je neka „gospodža“ od ovija što se sekirav za ljudska prava na životinjke – za gurmani se brine samo kafana, u toj ič ne sumnjaj – kad je pitala pokojnog Boška Vla za precizan sastav. Jadnica, našla crkvu kude će se moli; al baš zato dijalog prenosim u integralnu celost:

- Izvinite, koliko Vam je kobasica?

- Gospođo, a da se ljubimo malo, pre takva pitanja?

- To tamo… (nervoza). To što se peče i miriše. Od čega je?

- Od zajca, gospođo. Opet me ošišao lovac, poveći mu uši od but! Al je taze, jedva sam ga navatao po kujnu…

- ?

- But, mislim…

- (uzdah zabrinutosti) Čista zečetina?

- Ima malo magareće i konjsko… Ravnomerno: jedan na jedan!

- (radoznalost i neverica) Šta to znači?

- Jedan zajac – jedan konj – jedno magare!

- (ljutnja) Od ovog trenutka, vaš restoran je za mene pluskvamperfekat!

- Ja to na vas nikad ne bi reko, gospođo…

’

4. Bela vešaljka

Treba da je od but ili prednji čerek; majstorija u vešaljku je pečenje: da ne mora da gu živu juriš po astal, a da ostane sočna. Znači, sa vešaljku se oko ne skida sve dok gu ne turiš u tanjir. Obrćaš dok ne dobije boju a zadrži sok, i tu nema žurba… Ionako se na brzinu s’m muve oko ckaru faćaju…

5. Dimljena vešaljka

Za razliku od belu, ckara služi s’m da „naplaši“ dobro dimljenu vešaljku: da gu da miris od roštilj i da ubije dim iz pušnicu. Malo gu rasečeš sas nož i puštiš na žar… Ako to umeš, drugo znanje u život ič ti ne treba…

6. Ražnjić

Svinjetinu – isečenu na parčiki – polako nabadaš na nauljenu žicu. Posle svako parče meso tura se parče lukac i komad od svežu papriku, a zatvara se sas krišku od paradajz. I ovde mora da otvoriš oči ko kafanske sarme zato što ražnjić mora da se obrća stalno; uvek se pečev po dve strane, pa treba da ga držiš na kant. A ako te mrzi da obrćaš, odma da ideš u popovi! Jes da tam celivav u ruku, al zato mora i da postiš poneki put, pa ti vidi…

7. Uštipak

Najbolji uštipak na cel svet jede se kod Zokija „Sandokana“, nemoj se lažemo. Još se priča kako se Zoki potreso kad su mu jenput uleteli onija sa slušalice i pištolji i proveravali čak i mašice ispod ckaru: ko da ne znaju da niki još neje utepan sas funiju i sas ćumur, al se gubila glava od dobro jedenje. Elem, Ljupčo Georgijevski, tadašnji precednik na Makedoniju, kao student je često jeo uštipci kod njega i zatražio da – umesto ručak u Beograd, pametno, nema šta, tam se jede s’m kad moraš – malko obnovi gustativnu memoriju. Dobro roštilj-meso, slanina i kačkavalj iseckani na sitne kockice, lukac i gruvana paprika sa ljute džinke, sve to uvaljano u uštipak ko pesnica, i čekanje da se lepo ispeče, bez jurenje… Čisto da se znaje koj je majstor, a koj mušterija! Pa makar bija on i precednik…

Za svoj toj vreme dok ti donosiv „malečak voz“, morav da idev i salate i vruće lepinje, od oštro brašno; neje salata s’m da isečeš paradajz i krastavac i da gi ukrasiš sa cvećke, a lepinja neje lebac, mada mož da se zameni sa moču – nauljene kriške od lebac i zapečene na ckaru. Za pravi „voz“ na astal mora da bude pod obavezno i ljutenica, i ajvar, i pinđur, i gurmanska salata, i moravska salata, i urnebes – i bel i žut, a bez pečeni ljuti papričiki – s’m ulučeni dolaziv u obzir – ič nemoj ni da počinjaš sas vožnju. Pitije i kisel kupus u zimu, a šopska salata kad je leto, pod befel! Astraea redux, dame i gospodo!

(skupjeno sa razbibriga.net)