Žive i prolaze pokraj nas ljudi običnog, čak i neuglednog izgleda, oni koje gotovo nikada i ne primećujemo. Ovo je spomen na jednog od tih "malih" ljudi koji su svojim životnim delima zaslužili epitet - ljudina!
Pre nekoliko dana u lokalnim novinama pročitala sam tužnu vest: umro je moj gimnazijski profesor hemije.
Nemoguće, rekoh mužu, pa videli smo ga pre desetak dana kako gura svoj bicikl centrom grada! Kako umro?!! - bunila sam se na način na koji to rade bandoglava i nedokazana deca kada odbijaju da poveruju u nešto što je očigledno... Mico, reče mi muž, treba li da te podsetim da smo smrtni ljudi? Seti se, doda što je nežnije mogao, seti se koliko imaš godina... on je star čovek. Naravno da znam, pa znaaaam, ali on je Mita- Kiselina, naš profa hemije, onaj što je skakutao izmedju klupa na časovima, onaj što nam je Mendeljejev periodni sistem objašnjavao kao pesmicu... Znam,dabome - rekoh i sedoh na stolicu a nekoliko suza skotrljalo mi se niz lice...
Ko je zapravo bio Dimitrije Jovanović? Generacije djaka poznavale su ga po njegovom "hemijskom" nadimku, njegove komšije iz mladosti i drugovi iz kraja pamtili su ga kao nekog s kim su igrali fudbal na livadi dok je pod majicom sakrivao krpenjaču koju mu je sašila baba, skakućući unaokolo kao kengur i tako je stekao još jedan nadimak: Mita - kengur ili skraćeno Kega. O svojim dogodovštinama voleo je da razgovara sa nama učenicima i ničeg se nije stideo. Pričao bi nam anegdote onda kada bismo ga molili da ne zadaje kontrolni. - Dobro drugari, govorio je, nećemo danas kontrolni, ali paz'te, sledećeg časa - mora! I odmah potom otvarao bi nam svoje srce, svoja sećanja, a mi smo ga slušali, ponekad nam je bivao smešan, ponekad bismo mislili da je čudan, ali ne sećam se da je iko ikada za njega rekao neku ružnu reč. Kada bih morala da vam opišem njegov spoljašnji izgled rekla bih vam u jednoj rečenici da je ličio na čoveka koji se bavi reciklažom i stalno je oko kontejnera: pantalona sa uvek kratkim nogavicama koje su izgledale kao da su se skupile u pranju, flanelske košulje i pulovera neodredjene boje i smedjeg ofucanog sakoa...to je lako, evo već ga možete zamisliti onako niskog, sa naočarima koje bi pristajale bar dvaput većoj glavi, proćelavog, sa osmehom na licu kako gura ogroman crni bicikl o koji je okačena takodje ogromna kožna torba. Torba sa blagom, kako je govorio - u kojoj je čuvao svoje nedovršene rukopise. Jer, profesor Dimitrije Jovanović bio je i pisac, na ovim prostorima čak veoma zapažen. Žanr: naučna fantastika. Pričao nam je o svojoj knjizi "Planeta fer-pleja" i o tome kako je nadimke likovima nadevao po sećanju na neke od svojih najboljih ili najvragolastijih učenika...Ta priča ušla je u prvu zbirku jugoslovenskog SF-a tamo negde krajem sedamdesetih godina prošlog veka.
- Nema prepisivanja na kontrolnom! Nema! Paz'te drugari, ja se šunjam kao indijanac! - govorio bi svaki put i odmah podražavao kretnju Hijavate ( kako smo se šalili ), a mi bismo naravno počinjali da se smejemo grohotom i - prepisujemo! 🙂 Ali, nikada u svojoj profesorskoj karijeri, nikada nikom, ni jednom svom djaku nije dao jedinicu!!! Smatrao je da ako dete nešto ne voli ne treba mu zagorčavati život terajući ga da to uči, i duboko je verovao da svako dete ima neki dar samo ga treba primetiti i izdvojiti.
- Drugari, vi koji volite hemiju sedite u prve klupe. A vi koji ne volite sedite pozadi i čitajte nešto al budite mirni drugari, nemojte da smetate, je l u redu? Izvoli Djuro, reci...- Profesore,hmm...pa nema dovoljno zadnjih klupa!! ( ponovo grohotan smeh ). - Dobro, dobro Djuro,he- he, deco, Djura je duhovit, duhovit si Djuro a to znači da si bistar! Samo inteligentni ljudi su duhoviti! ...Ili: Djuro evo ovako, zapamti, S - P- D- F i naučio si, evo ti i slika ajd ponovi... Djura: - S-P- D F - Eto vidiš, vidiš da znaš, sedi Djuro, dvojka!
Putovao je svetom i gotovo da nema zemlje, a nema kontinenta, koji nije obišao. Govorio je tečno deset stranih jezika od kojih i japanski. Obožavao je Japan i njegove stanovnike: - Japanci, deco, samo hemiju nazivaju naukom.
Davno pošto smo izašli iz klupa sretali smo ga na obalama Tamiša gde je krajem februara svake godine otvarao sezonu kupanja. - Pa šta, govorio bi, kad mogu Rusi led da razbijaju da bi se okupali, mogu i ja u Tamišu, ha!
Ponekad bi samo proleteo pored nekog od nas svojim biciklom, kao da žuri da dovrši neku tek započetu stvar. U poslednje vreme, najčešće se mogao videti kako ga gura kao starog magarca i trudi se da održava korak...
Nedavno sam ga srela. Prepoznao me je. To me je ganulo gotovo do suza. Nije zaboravljao svoje djake. Sigurna sam da ni mi nećemo zaboraviti, tog malog, običnog čoveka, našeg profesora hemije, tu ljudinu!
:(Još nema komentara