Susret

Posle mnogo neuspelih pokusaja da desifrujem ljude i ljudsko ponasanje mogu zasigurno da kazem da sam ponovo na pocetku. Verujuci u sebe i svoju zrelost koju mi je zivot doneo iliti poklonio tesko da bi pomislila da me necije ponasanje i stav mogu iznenaditi. Ali i to se desi. I uporno pokusavam da shvatim zasto ljudi pricaju jedno a misle drugo dok rade trece. Nikako mi ne ulazi to u glavu. I tako setajuci sretoh prijatelja. Neocekivan susret, klasican pozdrav i otpoce konverzacija. Bla, bla, bla….kad odjednom prekidoh beznacajno cavrljanje o svakodnevnim, dosadnim temama i predjoh na glavnu novost. Novost koja mi je makla ogroman kamen sa srca. Diploma. Zavrsetak fakulteta koji sam upisala iz znatizelje, studirala iz obaveze a zavrsila sticajem cudnih, sudbinskih okolnosti. Ali to je sada nebitno. Lice na mom sagovorniku se odjednom promeni. U roku od nekoliko sekundi mesto odigravanja konverzacije se promeni. Predjosmo na ulicu pa mic po mic moj sagovornik udje u kola, promrmlja nekoliko nategnutih reci, odsutno otpozdravi na moje pozdrave njegovoj familiji i ode. U cudu ostadoh da gledam za njim i dalje ne shvatajuci sta se desilo. Kako od obicnog i neobaveznog caskanja predjosmo na odlazak u zurbi. I tako to je bio covek koji me je jednom davno savetovao da zavrsim fakultet i da ne odugovlacim studiranje. To je bio covek ciji su svi saveti nekada davno upuceni meni bili vezani za obrazovanje. Taj isti covek je danas nakon spoznaje o mom zavrsetku studija upitao: “Ima li sta za posao?”……

Mozda se, a mozda i ne, budemo videli u neko dalje buduce vreme i tada potegnemo novu temu i novu pricu…..pricu o mom poslu. Dotada cu sigurno i naci nesto da radim. Samo ne znam da li ce i tada reakcija biti ista. Ne znam da li ce se i tada razgovor zavrsiti pitanjem i da li ce otici u zurbi.