Gamifikacija omogućena

Kosovo

Žensko

<para>Evo me, najzad, tu, sa vama, pored vas, pred vama... Sa crne mermerne ploce posmatraju me nevesto uklesani, vasi, likovi... i cvece postavljeno izmedju vas... Najzad tu, gde jedino zelim da budem...sa vama... da osetim dodir vasih ruku, miris vasih tela, otkucaje vasih srdaca...zvuk vasih glasova...Ta mukla tisina... vasi pogledi uprti u mene...ili vas to mozda ja gledam...ili nam se pogledi ispreplicu...I tako mi je dobro i tesko tu gde sam...</para><para>Nas troje bili smo jedna celina...tako sam govorila, secate se?!... Bili smo jedno telo, jedna dusa... Secate se, kada ste se cudili sto su mi matematika i fizika "isle"   kako sam karikirajuci Sokrata: "Nas troje sve znamo"!- na vasim licima izmamljivala, ipak, zadovoljni osmejak!... A, sada?!...Sve se srusilo... Sve se rasprsilo...Pogledom dodirujem te sitne cestice dok lebde u vazduhu... Secate se, kada sam bila mala, kako si mi  govorio o zivotu, onako bioloski, da se sve radja, razvija, raste, donosi plodove, stari i umire, zeleci da me na neki nacin pripremis za ono sto zivot nosi, za surovu stvarnost... mama bi, videci moj unezvereni pogled, nemoc, znajuci i osecajuci govor mojih misli: "Vi nikada necete u...!" znajuci i osecajuci  tezinu tih reci za mene: "Ma ostavi dete na miru, ne opterecuj je time!" ... "To se moze desiti  nekom drugom, dalekom, mada je i to strasno i tesko, ali vama, ne, nikako, nikada!"-nastavljale su, tada, moje misli...</para><para>Secas se, tata, kada je mama dosla ovde,  kada je nasa celina okrnjena, i kada sam skrhana bolom od tuge za njom, rekla ono sto me je razjedalo, tada, tako puno, do besvesti: "Kako sam uopste ziva?!... Nje nema ...a ja...govorila sam da cu umreti sa vama, ziveti, dok vi zivite!"... Zivot bez vas nema smisla, bez vas vise nista nema smisla!... "Muz i zena su do groba, roditelji do veka! Da te vise nikada nisam cuo da tako nesto kazes! Imas porodicu, divno dete!"-bile su tvoje tvrde, bolne, roditeljske  reci ... Bolne, jer, tebe je bolelo sve...toliko, da sam i ja osecala tvoju bol...</para><para>A onda, mislila sam ili ubedila sebe, ne znam, da mama vidi tvojim ocima, raduje se tvojom radoscu, smeje tvojim osmehom...I trudila se da ga na tvojim usnama izvucem sto vise!...Da se obradujes jos jednom unuku... Da... A ti?!... Vas dvoje zajedno!... A ja?!...Jedino sto zelilm je da me privijete na svoje grudi...da sam sa vama... sa vama... I pogled dodiruje meku zemlju, ili je to mozda ruka dodiruje, ne znam,... i pada nicice, i telo, nekim magnetom privuceno, polazi za pogledom... i... neki zvuk... sve jace dopire do mojih usiju, do mog pogleda, ne znam...Odjekuje... Neko place... neko dete place...ne ... neka beba place... ne?!... to moja beba place!!!... Vec panicni pogled  u potrazi za zvukom... zaustavlja se... telo ga prati, ustaje... Njegove neveste ruke je drze... Pogled je miluje... i  dodiruje  par malih, uplakanih obrascica, suznih ociju... Plac prestaje...Moj pogled ili ja, ne znam vise, polaze prema njima...Grle me njihovi pogledi ili njihove ruke,... ne znam,... grlim ih, pogledom ili rukama,... ne znam,...Noge koracaju... Ljubim i pogledom i usnama i srcem i dusom, da, znam, mekanu kosicu...osecam taj divni miris moje bebe... privijam na grudi lepo, malo, telo i privija se ono uz mene, i govori moj pogled ili ja ili mozda oboje, ne znam..."Evo mame, cedo moje, zlato moje, sve moje, svi moji, tu je, nece te ostaviti, nece vas ostaviti, bice uvek pored tebe, pored vas, da rastes i da rastete... bratic nas ceka! Slusacemo dedu! Mama nije sama! Ima vas! Tako nas je puno!"...Sedamo u auto...cuje se zvuk motora ...automobil krece...</para><para>I...jedno saznanje ili samoubedjivanje, da se mora u zivot zbog onih koje imamo pred sobom... i onih koji su nas imali pred sobom...Zbog svih tih, divnih, roditeljskih zelja i briga...</para><para>I...jos jedno saznanje... da smo u svoj svojoj boli, ponekad, tako puno sebicni...</para><para>Onih kojih nema, a bili su nam tako  znacajni  i kojima smo tako puno znacili, zivece, zauvek sa nama i u nama, jedino , ako je nas...zato koracajte cvrsto i hrabro kroz zivot...ka onima koji su dosli ili ce doci...</para>

Pogled

<para>Moj rodjendan je bas u vreme odmora! Retko ga ko pamti! Obicno se nekako preskoci! Svi jure na odmore i more, a ako su i tu negde, jure bezeci od sunca u hlad i previse  zaokupljeni letnjom vrucinom, koja im "udara u glavu", pa izbaci moj rodjendan!?! Nista zato, navikla sam ja na to, toliko rodjendana!...</para><para>Dok sam bila mala, rodjendan se, uglavnom, desavao na moru! Mama, tata i ja! Po neki prijatelji steceni tu negde, vecera u restoranu, po koji slatkis, sok popijen u hotelu pored mora, uz muziku!... U divnom  Istarsko-kvarnerskom gradicu koji su moji roditelji odabrali kao najlepse mesto za provodjenje godisnjih odmora! Ne prevruce, zbog mene! Lepo! Uvek sam zavidela drugovima i drugaricma iz skole, kada su donosili bombone ili jos sto uz, pa bi uciteljica rekla:" Danas XY ima rodjendan!" Malo kasnije i po koja zurka! Ja nikad nisam imala prilike da pozovem drugove i drugarice na rodjendan, zurku! I uvek se zbog toga osecala, nekako...  Zato sam mojoj deci slavila rodjendane na veliko! Da nadoknadim i moje! Po dva dana! Narocito kad su postali skolarci! Prvo, razred! Nije mi bilo tesko da za njh vise od dvadeset, spremam kiflice, kolacice, torte, da ih sluzim, i prosto sam uzivala u lomu koji bi ostao posle njihovog odlaska! Deca su se provodila!!! Sutradan bi se zvala porodica! Rucak i sve ostalo! Uvek, i sad!?! Da nadoknadim sve moje zaboravljene i promasene...</para><para>Kad sam se udala, moj prvi rodjendan u braku, provela sam vadeci luk na placu!?! Poslali nas, mene i mog  dragog, da vadimo luk! A kad smo se vratili kuci onako zajapureni, znojavi, i prasnjivi, rekose mi da su me nesto zvali telefonom, roditelji, ujaci i tetke...da ce ponovo zvati...!?! Hvala!- odgovarala sam na ponovljene pozive! Da kuci smo! - roditeljima... i moj dragi, dlanom o celo: "Pa, njoj je danas rodjendan!!!"  Unezvereni pogledi s blagim snebivanjem, novih ukucana ... i ... onakva... morala sam da pravim tortu!?! Tako je pocelo i tako se, uglavnom, nastavilo... mislim na ono: "Jao, pa, njoj danas rodjendan!" iliti "Pa, njoj juce bio ...!?!" Ipak,( sta bi bilo da nije tog "ipak"), ako se desilo da smo na odmoru, onda je to bila ona ustaljena klasika sa malim obrtom:moja deca, suprug i ja, vecera u nekom restoranu, koji smo zajedno izabrali da zadovoljstvo bude vece,  ponekad casceni pokoji prijatelji...i...meni je to bilo najlepse!!! Ali...(bilo je i toga) u vremena teska i tmurna, koja, retko ko od nas nije preturio preko glave, desavalo se da sam ga i ja zaboravila!?!  Da.. Jedina osoba kojoj se to nije desilo je moj ujak!!!  Cak me je i  podsetio... Njega bas nikad nista nije sprecilo...zbog daljine... telefonski poziv, bez obzira gde sam!?! Hvala od srca!...</para><para>Ja, u principu, svima pamtim rodjendane! Ustvari, zapisem! Sada sa mobilnima je to jos mnogo lakse - alarmcic i eto ti... I moja svekrva je pocela da u zadnje vreme govori:" Lepo, Boga mi, a ona ni jedan vas ne zaboravi!!!"</para><para>Na coolinarici sam se, nekako, ustezala da napisem datum rodjenja,.. pa, ipak, ga napisala!</para><para>Ove godine, sobzirom da smo na odmor otisli ranije i za rodjendan sam kuci, predpostavljala sam da ce biti po starom! Pa, nista zato, mislila sam! Spermicu rucak dan ranije, neki kolac ili mozda odem do poslasticare ili  marketa i kupim nesto gotovo, tek toliko da castim sebe nespremanjem!?! Provirim u coolinariku za neki recept... kad... kumababa1... cesitata mi rodjendan, unapred, svojom divnom, milom Lilom i predivnim ruzama!!! Moje odusevljenje i iznenadjenje!!! I malo jadanja i strepnji da ce ga zaboraviti!?!... Kad...javlja mi suprug da cemo imati goste na rucku...za moj rodjendan!!! Nasi dragi prijatelji, koji zive vani, a dosli su u posetu rodjacima, nisu zaboravili!?! Odusevljenje i to kako!!! Em sam jedva cekala da ih vidim, em dolaze za moj rodjendan!!! I... nisu ga zaboravili!!! Spremljen rucak i sve sto ide uz to, malo nase, malo coolinarikino... Sve u svemu bilo je na nivou, dobrog jela i pica i obavezne torte(ledene, jer bilo je vruce, a i mi ugrejani, pa da nas malo rashladi) uz smeh, sale...Nas cetvoro i njih dvoje! Bilo je divno, bila sam presretna... cak smo nas dve i zaplesale(ja po prvi put na moj rodjendan, da izuzmem plesanje na ocevim stopalima)!!! Njih dvojica?! Bilo je i suvise piva! Nase vino je bilo lakse! A onda, kad se sve utisalo, nasi dragi gosti otisli i sve bilo pospremljeno, umorna i od emocija, sednem, da onako, privirim u coolinariku!  I gle, nekoliko cestitaka!!! SEKA-VANJA, Kovrdzavasue, nemeti, vesnabi... svima od srca hvala) i ANIMODA sa svojom slikom... a na njoj...nisam verovala ocima... rekoh,to je od umora ili vina...more bistro, kamencici...i...gradic pod Uckom, predivna panorama! I... gomila secanja na detistvo, moj ples na ocevim stopalima... prvi odmor za nas dvoje, prvo materinstvo...Da, morao je i sin da nauci da pliva tamo gde sam i ja, da nastavimo tradiciju!...</para><para>Tako je sam Bog hteo! Neoceivano prijateljstvo, dveju, nekad, buckastih devojcica, koje su se, mozda, snebivale da pridju jedna drugoj?! Ili dveju mladih mama koje su trckarale za svojim prvencima pa nisu stigle da razmene po koju rec, a to zelele?!... Dve osobe koje su bile na istom mestu u isto vreme da to nisu znale?! I...najzad uspostavljeno prijateljstvo, nepoznatih a ipak poznatih?! I... sve to preko coolinarike!!! Sta bi bilo da je nije bilo?! I da nas dve nismo ovako sdusno uletele na ove stranice?! Da nije opisala tragicnu smrt svoje mame, a meni je bilo jako zao?!...</para><para>Moj rodjendan, ovoga puta, slavila sam jos dva dana!?! Bila sam pocastvovana divnim, odabranim, snimcima prelepog gradica, koji nije izgubio na svojoj lepoti i starim snimkom vecnog Ive Robica!?! Hvala, bilo lepo ziveti malo u proslosti uz lepa secanja!!! U ovo vreme u kojem zivimo to nam zaista treba!!!</para><para>Hvala coolinarici sto mi je omogucila da sve ovo podelim sa dragim coolinarikama! Hvala kumababi1, sto je sve ovo nekako "povukla"! Hvala ANIMODI na divnim secanjima!</para><para>OD SRCA HVALA SVIMA !!!</para><para>Moj 50-ti rodjendan proslavljen je na veliko, na moje veliko zadovoljstvo!!!!</para>

Moj 50-ti rodjendan

<para>...i gle cuda, stara secanja na gimnazijske dane! Moja nekada, omiljena pesma, koju sam prepisala u svesku za skolske zadatke, pa, kako, sa godinama, nagomilane stare, sveske,pocnu da smetaju i zauzimaju  dracoceno mesto, listove sam istrgla, jednostavno, morala sam da zadrzim prepisanu pesmu; a svesku bacila...I sada posle toliko godina je citam, i po koji stih govorim na pamet... Nije se zaboravilo! I sto je najbitnije, cini mi se, da sada, jos bolje shvatam, stare i vecne, stihove Milana Rakica! Ovog puta sam pozelela da ih podelim sa vama! Neko ce ih se mozda setiti...neko ce ih mozda procitati po prvi put...Ipak, vredi posvetiti im par trenutaka!</para><para>Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,                                                                 </para><para>stoji kao spomen iz prastarih dana.                                                                             </para><para>Njegovu sam skripu kao dete cuo,                                                                               </para><para>stara, gruba sprava davno mi je znana</para><para>Jedan mali vranac okrece ga tromo,                                                                            </para><para>mlaksao davno od teskoga truda,                                                                                </para><para>vuce bedno kljuse, sipljivo i hromo,                                                                            </para><para>bic ga bije, ular steze, zulji ruda.</para><para>Vrance! Ti si bio pun snage i volje,                                                                             </para><para>i dolap si stari okretao zivo;                                                                                        </para><para>tesila te nada da ce biti bolje;                                                                                    </para><para>mlad i snazan, ti si zlatne snove snivo.</para><para>Al' je proslo vreme preko tvoje glave,                                                                          </para><para>iznemoglo telo, malaksale moci;                                                                                  </para><para>poznao si zivot i nevolje prave,                                                                                  </para><para>i julijske zege, i studene noci.</para><para>O, kako te zalim!-Gle suze me guse,                                                                            </para><para>olicena sudbo svih zivota redom!-                                                                               </para><para>Tebe, bracu ljude i sve zive duse,                                                                               </para><para>jednake pred opstom, neminovnom bedom...</para><para>Podne. Ti bi vode.Ko ce ti je dati?                                                                              </para><para>Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.                                                                              </para><para>Ali, bic fijukne...Napred! Nemoj stati!                                                                        </para><para>dok ne padne, najzad, spasonosno vece.</para><para>Podne. Ti si gladan.Ti bi trave hteo;                                                                           </para><para>svuda oko tebe buja trava gusta,                                                                                </para><para>i mirise njene cuv donosi vreo.                                                                                   </para><para>Ali, bic fijukne: zbogom, nado pusta!</para><para>Ti si kao i ja, od mladosti rane,                                                                                   </para><para>osetio opstu sudbu sto nas gazi                                                                                  </para><para>i gladan i zedan provodio dane                                                                                    </para><para>sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.</para><para>Ti si kao i ja, na julijskoj zezi,                                                                                     </para><para>dok zubori voda kraj tebe u viru,                                                                                </para><para>sanjao o sreci, nagradi i nezi,                                                                                     </para><para>sanjao o dobrom zasluzenom miru.</para><para>O, k'o zmija ljuta kosuljicu svoju,                                                                               </para><para>ostaviti bedu, nesrecu i zlobu,                                                                                   </para><para>i udarce bica stecene u znoju,                                                                                   </para><para>i svemocnu podlost i opstu gnusobu...</para><para>Pusti snovi!...Napred, vrance, nemoj stati,                                                               </para><para>ne mirisi travu, ne osecaj vir:                                                                                     </para><para>nagradu za trud nebo ce ti dati,                                                                                  </para><para>mracnu, dobru raku i veciti mir!</para>

Dolap

<para>Posmatrala sam dvoje skolaraca kako hodaju priljubljeni, u njhovom malom svetu, pricajuci, njima, nesto, tako bitno u tom trenutku, sa torbama na ledjima i kesama sa kojekakvim skolskim potrebstinama, koje se preplicu, trudeci se da i one budu sto blize jedna drugoj, i u tom preplitanju jos vise zblize njih dvoje! Skolsku uniformu na njima, koja u tim godinama bas nikako nije po meri i nikako ne moze da ugodi izraslim nogama i rukama! Uniformu koja se nerado nosi, jer bi se najradije odenulo nesto po njihovoj volji i njihovom, novom, stilu, a ipak, veliko resenje za: sta obuci? Ona, sicusna, mrsava, svetlosmedje kose, milog lica i velikih smedjih ociju! On dugonog, crne kose, kratko osisane, crnih, bademastih, ociju, koje, kao da se uvek smeju, i povijenih ramena, koja kao da zele da zaustave rast ili bar da malo zadrze predjasnu visinu!</para><para>Posmatrala sam ih kako se brinu o akvarijumskim ribicama, kornjacama,  kucama i macama iz susedstva, o njenoj kuci! I kako razmenjuju, ili bolje, poklanjaju, jedan drugome, plisane mede i raznorazne sitnice iz najranijeg detinjstva, brizno i ljubomorno cuvane, zeleci tako da po n-ti put dokazu ljubav koju osecaju jedan prema drugome! Dok uredjuju svoje sobe, tako, da u njima bude sto vise onog drugog! Dok razgovaraju bezbrojnim telefonskim razgovorima,  usvari , jednim,  koji se samo nastavlja i traje u beskraj! Cudila se, o cemu to razgovaraju kad su do pre petnaestak minuta bili zajedno, ili ce to biti za pet! I videla brizno i sa mnogo truda, odabrane i upakovane rodjendanske ili nekom drugom prilikom, samo njma znanom, odabrane poklone!</para><para>Posmatrala sam, kako uce, i trude se da to bude sto bolje, i videla strah i neizvesnost u njihovim ocima zbog prestojeceg testa! I videla mame, koje su pravile sendvice i mesile ili kupovale kifle i peciva za njihov preskoceni dorucak ili uzinu u skoli! I to uvek za dvoje!...Da bi se pojela u nekom kutku skolskog dvorista ili, jednostavno, hodajuci, jer tako, udvoje, bilo je sladje!...</para><para>Posmatrala sam ih kako menjaju frizure i stilove i nikako da nadju ono sto im odgovara u tom lepom i najlepsem odrastanju!</para><para>Posmarala sam ih kako rastu... i pripremaju glavni i najbitniji test, maturski! Koliko strepnji i strahova u njihovim mladim glavama, u njhovim lepim ocima! Koliko zadovoljstva sto su postali veliki i sto se skola blizi kraju! Pa opet, koliko neizvesnosti sta upisati za dalje i sve uskladiti da budu zajedno!</para><para>Matursko vece je, uvek, posebna prica! Posmatrala sam jurnjavu da se nadju odgovarajuca haljina i odelo, sandale i cipele, tasne i kravate! A onda, trebalo je to sve uskladiti, srediti frizure...dopasti se jedan drugome i dopasti se sebi...Koliko posla...koliko nervoze...</para><para>Posmatrala sam, gomilu ljudi pred hotelom, sve maturante i sve mame, tate, dede i bake, tetke i strine i sve one koji su dosli da posmatraju svoje princeve i princeze, dok oni, onako, lepi mladi, doterani, ustreptali ka leptirici, sa mnogo leptirica u stomaku, sjanih ociju,  u prvim svecanim haljinama i svecanim odelima, naramenicama koje lagano skliznu sa stidljivih, povijenih ramena, kravate koja steze, noge koje klecaju na prvim visokim potpeticama,i prve prave cipele koje stezu stopala navikla na komotne patike! Svi cekaju da se skupe, da udju, na najvecu i najlepsu proslavu u zivotu svakog od nas! Sve bljesti, usijanje, sitne nervoze, blicevi koji sevaju da bi zaustavili trenutak, najlepsi, najsvecaniji, prvi...i  pokoja kap kise da malo rashladi toliko usijanje emocija...I videla njih dvoje, u sumraku, u svom svetu, priljubljeni, i njhove kovrdze, upletene, ne zeleci da razdvoje te lepe glave, sa sredjenim, lepim, frizurama!</para><para>Posmatrala sam ih dok su vukli torbe, brizno spakovane, za prvo letovanje bez roditelja... Njih dvoje, zajedno, u njihovom svetu! I videla neizvesnost,  zadovoljstvo i srecu u njihovim ocima...</para><para>Posmatrala sam njihov polazak na  fakultet! Priljubljeni, drzeci se za ruke, nesigurnog koraka, zakoracili su u ... tu tihu zivotnu neizvesnost!  Sitni strah koji je treperio u svima nama, nekad i sad, osecao se u njima! I vecno pitanje: Da li  ce to sto su izabrali biti ono pravo?! Fakultet je isti! Razliciti su smerovi i grupe...razliciti raspored predavanja...i po neki predmet... Razlicnost je pocela da se tiho i lukavo uvlaci medju njih...u njhov mali svet! I taj mali svet postao je pomalo tesan za njih dvoje... za sve one koji su poceli da ulaze u njega! Svet se odjednom prosirio, dobi druge dimenzije, trebalo ga je probati, osetiti, ponesto promeniti... Pokoja suza i zamagljen pogled,...pokoja rec izgovorena povisenim glasom... Da li su poceli da odrastaju?!...Ili su odrasli?!...</para><para>Ona je ...sada ...sa drugim... On ... sa drugom, trecom... petom...drugom... Promenili su se smerovi njihovih ulica...promenio se pokoji drug iz drustva i omiljeni kafic...Promenila se omiljena frizura, omiljena kosilja, omiljena majca, omiljene patike...Promenio se izgled njihovih soba...Svet je postao drugaciji! I pogled kojim se gleda...Ali,... nesto ce, zauvek, ostati samo njihovo! Nesto sto niko i nikad nece moci da promeni!... I to ce, zauvek, poneti sa sobom, u sebi,  kroz zivot... jedan drugome bili su prvi...</para>

Posmatranja

<para>Bio je to jedan od prvih suncanih dana tog proleca! Oprala sam sinovljeve, omiljene, patike, da bih iskoristila toplotu sunca i toplog prolecnjog povetarca da ih osusi! I, nisam se prevarila! Do veceri su vec bile suve!  A, sin, naravno zadovoljan, jer je mogao da ih obuje za vecernji izlazak!</para><para>Sutradan, ujutru, kad sam, ustala, prvo sto mi je skrenulo paznju u hodniku, bile su, upravo, te, njegove, patike! Uprljane, kao da je gazio po vlaznoj zemlji, blatu!?! Pogledah kroz prozor ... ulica je bila suva! Ne mora da znaci, ali, izgleda, da kisa nije nocas padala! Razmisljajuci o tome, da ga izgrdim za nesmotrenost i nepaznju, jer, nema smisla, ovako isprljati, tek, oprane patike, trgla me je, zabrinuta baka:" Dosao je u pet!?!" "U pet?! Nije mi nista rekao pre izlaska!?" Obicno me obavesti i za mnogo manja zakasnjenja, a ovo je bilo malo mnogo!?!  Nisam zaspala dok nisam cula zvuk ulaznih vratiju, korake u hodniku! Nisam ustala, kao po obicaju, jer mi, ionako, govore da preterujem, pa sam, bas te veceri,  odlucila da ne budem dosadna mama!? Zaspala sam! A on je dosao u pet!?! Bio je to, znaci, samo, stariji sin!?...Jedva cekam da se probudi, pa da mu odrzim predavanje!?!... Dobro cu ga izgrditi!!!...</para><para>Ustaje, pospan: -Sto me niste probudili!?!-govori nekim, tihim, glasom!?  A, ja ... samo cekam priliku... - Pa, naspavaj se...- pocinjem ...kada me  prekinu taj, njegov tihi glas, prekide red mojih misli, jer... - Jao, ne pitaj!..- izgovarao je spustajuci se lagano na kauc! Tek sad vidim, da je bledozut u licu i da  mu je celo obliveno graskama hladnog znoja!... Jedva prica, sav je malaksao: - Daj mi, molim te, kafe i nesto da pojedem, strasno sam slab! - !?! - jedva i ruke pokrece! ... A, meni, kolena klecaju!... Vidim da nesto nije u redu! U cudu i panici  donosim ness, kajzerice i nutelu, misleci da ce ga to malo okrepiti!?!... Nekontrolisano puni usta kajzericom...i gleda, nekako, kroz mene, u daljinu, nekim, izgubljenim pogledom... - Od jucerasnjeg rucka, nista nisam jeo( a, obicno, sa drustvom, pojede neki dobar hamburger)!?! Sada mi vec nista nije bilo jasno, i zabrinuto pitam, sta se desilo, zbog cega, zasto,... I ... nesto sto, niko i nikad, ne zeli da cuje... - Imali smo saobracajnu nesrecu!- Kako?! ...- sad su me i kukovi izdali! Gotovo, padam na kauc!... On nema ni auto, ni vozacku, i nije bas zainteresovan ?! -Sa drugovima!.. Jedan drug je jedva izmolio oca za auto...- Gde?! Pobogu?!! - Negde van grada, nedaleko... Moje oci se sire, usta onemela, a onda, kao da to pita nesto iz mene, jer cini mi se, ja vise nisam pri sebi, gubim snagu, a i on je sav prebledeo i njegovo bledilo povecava moj strah... -Sta ste, pobogu, trazili...?! Koliko vas je bilo?! Jesi li dobro?! Sta se desilo?! Kako su ostali ?! ... - vise ne znam ni sta pitam ... Milion pitanja, onih izgovorenih, i onih koji cekaju na red, negde u mojoj glavi, ili mozda, na rubu usana... Njegove suzne oci i pogled u daljinu...pogled, koji razdire moju dusu, zaustavlja mi dah, ne da mi da disem, ledi me... -Prevrtali smo se... Sve je bilo tako iznenada!... Secam se krivine... i auta u vazduhu... preko neke njive... nas trojica... bio sam na zadnjem sedistu ... Hteli smo nesto da pojedemo ... a njih dvojica da se jos malo provozaju, samo malo...nekim sporednim putem... - govorio je isprekidano, nepovezano, kao da sakuplja snagu za svaku izgovorenu rec - Trudio sam se da ostanem uspravno, cvrsto se drzeci za prednja sedista,... ili mi se bar tako cinilo ... a prevrtanje je trajalo vecnost ... mozda ...ili vise... nisam siguran ... A, posle ... neki prekid ... Kao da me je osvestilo, ili nesto  trglo, kad je auto stao na tockove, ustvari na ono sto je ostalo od tockova...Ne znam ni sam kako sam izasao! Izasao  je i drug do vozaca sa kojom cvorugom na glavi, a drug koji je vozio,... prepao me je ...  drzao je volan ukoceno...a onda, kada sam ga, u strahu, dotakao,... poceo je da govori, da je upropastio ocev auto, sta ce mu reci otac,  pokusavao da ga upali... stalno je ponavljao ... strasno! A, ja, bio sam sretan sto ga cujem da govori, da je ziv ... Auto ...kakav auto...auto je skroz unisten... Mi ...zivi...na nogama...u soku... pored auta...nasred neke njive!( I prljave patike, zbog kojih sam htela da ga izgrdim!? A on je gazio po njivi...)... Policija je stigla skoro, odmah...neznam uopste kako... pozvali smo i drugove od kojih, samo sto smo se rastali... Prevezli su nas do bolnice, na insistiranje policajaca ... Nismo imali, skoro, nikakvih povreda ... koja ogrebotina... i... mene boli rame i ledja, neznam od cega(?!)... i celo telo ... sav sam osamucen... Ostali smo skoro do pet u bolnici, dok su nas pregledali, jer, policajci, videci auto, nisu verovali da smo, dobro!?!...Drug je bio ocajan zbog auta!? Govorili su da treba da budemo sretni sto smo zivi!?! Cak su pokusavali da se sale s nama,i mi, onako, u soku ili od soka...Kad su se pregledi zavrsili, drugovi su nas odvezli kucama!... Tada sam sreo baku u hodniku! Sta da joj kazem?!... Da vas budim...da dobijete infrakt...kad cujete?!...Bio sam dobro ... A ja sam spavala... - Usao sam u sobu i zaspao...umoran od svega,  mucnim snom... sve mi se ponavljalo pred ocima ...- I opet, zamisljen pogled, tuznih ociju, gubi se u daljinu, u tamnu noc.. - Treba da se radujemo sto smo zivi, sto smo ovako prosli ...- govori i pokusava da razvuce usne u osmeh...a one se lagano povijaju na dole, pod tezinom misli... ruznih i tuznih...</para><para>I ja sve to slusam ...pokusavam da se osmehnem, jer je tu predamnom, jer ga slusam, jer ga gledam, jer prica.... oci se pune suzama... jezim se od pomisli... osamucena sam od prevrtanja... i... zahvaljujem Bogu, svim svecima i svim andjelima koji su ih cuvali tog , strasnog, trenutka... Ipak, sakupljam snagu, ustajem, teram ga da skine pidzamu, gledam njegovo mlado, mrsavo, telo, jos uvek u grcu, zbog protekle noci... Nista ..samo, par, blagih, ogrebotina na ledjima, nigde modrica, ni na pomenutom ramenu...I opet, hvale Bogu i andjelima...</para><para>Usledila je jos jedna kontrola kod lekara...da odagnamo sve sumnje... Sva trojica su bila dobro! Dobro, koliko se to moze biti posle svega! Ugruvani, sa malim, bezazlenim, povredama!? Ali...</para><para>Trauma... ogromna! Za njhovih dvadeset godina,... previse,... i vise od toga... Tek su krenuli u zivot, a suocili se sa ...i bili svesni toga...da mozda...tri najbolja druga...</para><para>Trauma... za ceo zivot ... za uvek... Jer ... mnogo mladosti, mozda, umor, mozda,  kapljica vise, ili samo, truncica nesmotrenosti...  Prljave patike i dolazak u pet... Jos uvek mi se kosa dize na glavi... O onome sta je moglo da bude ...ne smem ni da mislim... ne zelim  ...A on i njegovi drugovi...: - Boze!... Sta je sve moglo da nam se desi!?!-... I opet, lovim, zamisljen, pogled, koji odluta negde daleko...u tamnu noc... I opet,  govorim u sebi, da sam ustala, tada,  kada nisam, da sam poslala poruku ili ga nazvala, tada kada nisam, da li sam mogla da sprecim,da se ovo ne dogodi?!... I opet, zahvaljujem Bogu, svim svecima i svim andjelima sto su ih cuvali tog strasnog trenutka...</para><para>Jer ... ovo sto se desilo, koliko god bilo tesko, opasno, strasno, ne zavrsava se... uvek... ovako...</para><para>I opet, molim se, za sva bica ovoga sveta, da se nikome ne dogodi...nikako...</para>

Prljave patike

<para>Secate li se, kako je ranije izgledao telefon?! Prikljucak u zid, kabal, telefon, kabal (ponekad prav, ponekad spiralni), slusalica! Imao je svoje(fiksno) mesto u svakoj kuci, cesto sa raznoraznim, lepo uradjenim, podmetacima! Najcesce je boravio u hodniku! Ako smo imali malo vise srece, zbog prikljucka, u dnevnom boravku! Ponekad je bio sa duzim kablom, pa smo ga nosili iz sobe u sobu, ali, skoro uvek, vracali na njegovo, odredjeno, mesto! Kad bi zazvonio, tacno smo znali u kom pravcu da krenjemo ka njemu! A, ako kojim slucajem, nije bio na, njemu odredjenom, mestu, lako smo ga nalazili - po kablu! Lepo: kabal-telefon-kabal-slusalica!!! Sve povezano!!! Tokom razgovora, lepo bi ispostovali sagovornika, stojeci pored telefona! Ako bi razgovor, kojim slucajem bio duzi, u blizini je obicno bila neka stolica, naravno, ako je bilo mesta za nju, a i nismo tako dugo razgovarali, dozvoljavali smo telefonu i da se odmori!!!</para><para>E, a onda, dolazi bezicni telefon! Recicete, raj na zemlji!?! Mozes ga nositi svuda po kuci a da se ne petljas s kablom! Nema vise stajanja pored telefona!!! Uvek ga mozes imati pri ruci!!! Da, pri ruci, ili tamo gde si ga ostavila kod predhodnog razgovora, kad ti je bio pri ruci !?! Dimenzije su mu se smanjile, tako da ne zauzima mnogo mesta, a oblik sve tanji i sve manji, skoro ga i ne primetis!?! Pa kad zazvoni... ono milina...raznorazne melodije... prosto ne znas da li je telefon ili nesto s radija ili televizije!?!</para><para>Jednog dana, sprema se moj muz za posao i nesto razgovara telefonom... Posle jedno sat vremana, kad je otisao, zvoni telefon! Od telefona ni traga, jer, samo mu se glas cuje!!! Jurnjava po celoj kuci, isprevrtala sam sve jastuke s troseda, trazila ga u kupatilu, ispod kreveta u spavacoj sobi, u fioci(ladici) s carapama... gde ga sve nisam trazila, za tih pola sata, njegove zvonjave, sa malim prekidima...Sto puta sam rekla u sebi:da mi je sad onaj s kablom, za cas bi ga nasla- po kablu!!! Sve zastanem... oslusnem... i ..cini mi se... zvoni regal!?!  Prolupala sam,kazem sebi, jos ce i zidovi poceti da zvone!?! U panici otvaram regal ...i... gle... bokserice svetle!?! Da ne duzim, to moj muz sve ispretura dok se oblaci!?! Javljam se onako izbezumljena na telefon, kad, on, zaboravio nesto da mi kaze...rekla sam i ja njemu...pola sata jurim po kuci, ko onaj medved sa crtanih....</para><para>Pre neki dan zvoni telefon...poznata jurnjava...ugledah ga... "Alo!"- "Zovem u vezi...!" -"Pogresili ste broj!"- "Kako pogresio?! Jei to broj...." -"Da ali..!" -"I ti meni, ja pogresio!!! Daj mi XY!" -"Na ovaj broj ne mozete dobiti XY!" -"Kako ne mogu da dobijem?! Broj mi je dao YZ!"- " Ili ste pogresili broj, ili vam je ta osoba dala pogresan broj!!!"-"C c c c...ja pogresio! Dobro videcemo!!!" Prekida se veza, najzad, i sad, ocekujuci ponovni poziv Nepogresivog, drzim telefon pri ruci... Nije ponovo zazvonio...</para><para>Jednom, tako, razgovaram sa prijateljicom, spremam rucak, pa gric malo ovo  gric malo ono..., a s bezicnim je lako, mozes svuda ... kad... cujem neki zubor velike vode!?! Pitam prijateljicu, gde je to, jel joj se to pokvari neka slavina  ili je pod tus?!? Kad ce ona: "Ma ne to ja pustila vodu!" - e, lepo smo se napricale, dok ja grickala, a ona...</para><para>Mobilni su vec posebna prica! Svi ih imamo i nosimo po dzepovima! Stvarno je zgodan i praktican! Sta sve s njim ne mozemo da uradimo! Od bezveznih i beskrajnih razgovora i poruka do fotografisanja prikljucivanja na internet... Najbitnije je sto moze u dzep, tada ti je bas pri ruci!?! Tu se steze i skvrci! Mom sinu se zakacio za dzep(valjda mu tu bilo dobro),  pa niz stepenice, do prizemlja, u sastavne delove!!! Sva sreca, da mu sastavljanje delova nije slaba strana... Jednoj mojoj prijateljici, ne onoj, drugoj, upao u WC solju...iz dzepa... Moja specijalnost je: mobilni u dzep od jakne a jaknu u regal, naravno kad dodjem kuci,...ili u torbu a torbu opet u regal!?! Pa kad neko pozvoni...Jednog kisovitog dana, stavila ga ja u dzep, da ne bih izmesala svu torbu(volim velike torbe, pa sve dobro izmesam dok ga nadjem), i jos kisobran pa kesa iz marketa...naidjem na lokvu na trotoaru! Preskocim je, kad nesto sljapnu po vodi! Pogledam... kad ono... neciji mobilni u vodi... isti k'o moj...Okrenuh se, nikog u blizini... A onda sasvim slucjno podlakticom pipnem dzep, (ruke mi bile zauzete) dzep prazan... Curko, vadi brzo mobilni iz vode dok nije skiknuo!!!... Prebacih, sve, nekako u jednu ruku, ... radi do danas!!!!</para><para>Pa, sad, kazite vi meni, koje je to, zlatno doba telefona?! Kolika silna maltretiranja u danasnje vreme!!! Sta sve ne pretrpe...A ranije...</para>

Zlatno doba telefona

<para>Na jednom fakultetu studenti polazu ispit! Dolazi na red jedna studentica,lepo obucena, doterana! Profesor  postavlja prvo pitanje... studentica se sve nesto snebiva ...i ... nista... Profesor postavlja drugo pitanje... studentica... pogled u pod... Profesor postavlja i trece pitanje...studentica... opet isto, ni glasa... Profesor sad pokusava nekim podpitanjima da nesto izvuce iz nje...ona ama bas nista... "Koleginice molim vas dali mozete na nacrtate pravu liniju ?!" Studentica, malo veselelijim pokretom posegne za kredom (najzad nesto sto zna) i pita: "Uz pomoc trokuta?!"  "Mozete i slobodnom rukom!" Povuce pravu liniju, pogleda profesora.. a on ce: "Nastavite!" Nastavi ona do kraja table, pogleda profesora... "Nastavite!" Nastavi ona po zidu do ugla, okrene se zbunjeno... "Nastavite, nastavite!" Nastavi ona, dodje do vratiju i sad vec u cudu pogleda profesora... "Samo vi nastavite...!!!"</para><para>Desilo se 195... Jedan od prisutnih studenata na tom ispitu, bio je moj otac! Ispit je polozio!!!</para>

Prava linija

<para>Vesele naravi, mladalackog duha, zivahnih ociju i sitne gradje, dedi je falila  jos koja godina da dozivi stotu! Nekada davno bio je otpravnik vozova! Kako je bio ponosan na svoj posao koga je radio sa puno ljubavi i zadovoljstva, prateci vozove i masuci masinovodjama za odpozdrav! Ponosan na svoju vitalnost, na ljubav svog zivota, sa kojom je stvorio svoju porodicu! Mlad i pun snage, jurio je sa svojom izabranicom na motoru, pokazujuci svima kako je moderan! Stojicki je podneo i kada ga je, ljubav njegovog zivota, napustila, otisla u vecno prebivaliste. Nije zeleo da ikome  bude na teret, zeleo je da zivi svojim zivotom,po svome, pa je nasa zenu, onako, za sebe, za svoje staracke dane! I ziveo je tako, veseo, zivahan, uz secanje na svoju prvu ljubav, i negu i nesebcno druzenje druge, onako, za svoj racun!...</para><para>Negde na autoputu desila se saobracajna nesreca... jedna mlada zena bila je tesko povredjena...posledice povrede...koma... Njegova unuka, njegovo prvo "deda", njegova radost i smisao postojanja! Jer, tek tada, se oseti da postojis i da ces postojati i kad te vise ne bude bilo!</para><para>Nestao je osmeh na njegovom licu, njegove vesele oci postale su tuzne i suzne, njegov uspravan stas povio se pod teretom neizmerne tuge...</para><para>Posecivao je u bolninici u nadi da ce joj biti bolje...Gledao zabrinute lekare koji su bili oko nje, oko njenog mirnog, izmucenog tela... I molio, molio zdusno:" Boze nemoj mi nju uzeti! Ona je mlada, majka je... uzmi mene! Ja sam star, naziveo se i proziveo! Boze, stace meni zivot, ovako starom, da se njoj nesto desi( nije smeo ni da pomisli na ono najgore koje je lebdelo u vazduhu)!!! Uzmi mene! Ne nju! Boze, molim te..." - vapio je na glas, u sebi,vapio je molitvu, svim svojim starackim srcem,svom svojom dusom... mozak je njegov vristao u molitvi...I tako skrhan, nebrojeno puta ponavljajuci, vracao se kuci, brisuci tuzno i suzno lice...</para><para>Pod ogromnim teretom tuge na njegovim starackim ramenima, izmoren, mrmljajuci svoju molitvu, zaspao je...</para><para>Zazvonio je telefon...Kao da se udvostrucio broj ociju u sobi, suznih, rasirenih, unezverenog pogleda...zovu iz bolnice...tajac...svi mrmljaju molitve...javljaju... probudila se...Boze hvala, uslisio si nase molitve!...Oci suzne od neizmerne radosti...Dobro je! Grle se...koja radost i olaksanje... U svom tom uzbudjenju, nekome pade na pamet, deda! Toliko se sekirao!... Da mu saopstimo najradosniju vest!...Spava!... Spavao je sa nekim mirnim, spokojnim izrazom na licu, na kome su jos uvek bili tragovi osusenih suza...Ma probudicemo ga, da ga obradujemo, toliko je bio potresen, plakao je... Sigurno ce sa nama u bolnicu da je vidi!!!...</para><para>Znao je,deda ...Video je svoju unuku...Zato je tako spokojan...Bog je uslisio njegovu molitvu...</para>

Molitva jednog dede

<para>Desilo se to negde,sredinom sedamdesetih, kad sam bila vec velika telom, a dete u glavi! U vreme kad sam raspuste provodila kod dede i bake, a gde bi se na drugom mestu provodili lepsi raspusti, nego tamo, gde si najvoljeniji! Jednog toplog letnjeg dana, setajuci ulicama, dok je ugrejani  asfalt blago jonizirao vazduh, koji je treperio, naidjem na sestru od ujaka! Mladja je pet godina od mene, a kod dece su te razlike u godinama, kao sto znate, bas vidljive! "Seko dodji da vidis sta smo nasli!"-sva zadivljena pronalaskom, pozvala me je. I ja, kao velika sestra, zastitnicki podjem za njom! Gomila dece iz zgrade, moja sestra i ja, krenemo u zapusten podrum zgrade u kojoj su stanovali! Kad tamo, u jednom uglu, malo belo-crno klupko! Moja slabost prema tim, meni, tako dragim zivotinjama, natera me da ga uzmem u ruke, i onako drhtavo, privijem uza se! Mali psic, beo sa crnim flekama! Sta da radim? Bezbroj malih ociju uprtih u mene! "Da ga odnesemo kod dede u dvoriste!"-razmisljam glasno, jer jednostavno, vise ne mogu da ga ispustim iz ruku! "Ali deda ne voli ni kuce ni mace po dvoristu!!!Sta cu sad!!!" Ma zamolicu ga ,mozda se i njemu ,kao i meni, nama, dopadne!... Ma molicu ga!!!" ...</para><para>I tako, gomila dece, sestra i ja na celu sve te povorke, krenemo ulicama, pa u dedino dvoriste! Doceka nas dedin upitno-nervozan pogled! A kako i ne bi kad  mu se dvoriste odjednom napunilo decurlijom! Ipak imao je dovoljno strpljena da me saslusa, ustvari, da cuje sta sam to naumila! Opazio je malo klupko u mom narucju!? Krece moja molba i to kako cemo mi da se brinemo o malo kucencetu, kako cu ja da preuzmem najveci deo posla(posto sam najstarija), kako je divno, malo, slatko...I svi me gledaju i slusaju, a ja brbljam i brbljam...i...valjda, da prekine sve to,  mozda i zbog toga sto je puno voleo svoje unuke i video koliko im je stalo do toga, a mozda se i njemu dopalo to lepo malo klupko, mozda i zbog svega zajedno, strogim glasom progovori:" Moze, ali sam ako je muzjak! Necu da mi se vrzmaju kucici po dvoristu!" Ko je smeo i da pomisli drugacije! Svi silni "eksperti" povicemo:"Musko je, musko je!" Mada nismo znali ni gde "to" da utvrdimo! Da prekine svu tu napetost, ujak, onako, sa strane, dobaci:"Nek se zove DZeki!" "Da, da,  DZeki!"-jedva smo cekali da potvrdimo boravak malog kucenceta u dvoristu!</para><para>Tog leta DZeki je bio prava mala atrakcija za dedine unuke, a i za svu decu iz zgrade koja su ga povremeno obilazila! Mislim da je deda jedva cekao da se raspust zavrsi, da bi imao malo mira u svom dvoristu! Naravno i DZeki sa njim!...</para><para>Sledeceg raspusta, kada se auto zaustavio ispred kapije, docekao nas je lavez DZekija! A kad sam izasla iz auta, njeno radosno cvilenje i poskoci! Nije me zaboravila! Da, nije me zaboravila! Bila je zenka! A deda, njen pravi gazda, sav zadovoljan, dok ga ona slusa i skace mu uz nogu! Lepa, mala, poslusna, odana! Pratila je dedu svuda, jurila za njim dok je vozio bicikl i isao u vinograd, igrala se s nama i mi s njom, pratila nas je kada bi smo obilazili trgovine i cekala nas ispred njih, strpljivo i mirno! Ako bi smo se negde duze zadrali,narocito kad su posete bile u pitanju, vratila bi se sama u dedino dvoriste, tamo bi je nasli! Nikad nije isla na povez! Bila je svuda sa nama i oko nas, svuda sa dedom! Deca iz zgrade su je vec zaboravila, ali  mi, nismo mogli bez njene lepe njuskice! Cak ni deda! Ulazila je u auto i vozila se s nama, gde god bi isliI, cak i u ribolov s ujakom! A deda,... kad god bih dosla, podsecao me je kako sam ga molila, drzeci je u narucje: " Eto, sta mi uradi! Sad ne mogu bez nje! A kad tebe nema, ona me uvek podseti na tebe!!!"</para><para>Na nasu i njenu ,srecu ili nesrecu, nije mogla da ima potomke! Deda je zalio!? Da,sada mu je bilo zao! Govorio je, da svako zivo bice zeli da ostavi potomstvo, a eto, ona ne moze!  Bilo je i nama zao! A ona, kao da se zbog toga jos vise vezivala za dedine unuke! Ili se to nama samo tako cinilo, jer smo je neizmerno voleli! Toliko, da je cak i moja mama, koja je od svakog psa i macke skakala u stranu, u rana jutra, dok je ispijala jutarnju kafu u dvoristu, a DZeki se provlacila kroz kapiju, posle nocnog lutanja, razgovarala s njom tepajuci joj:" Gde si to skitala svu noc! Skitnice mala!" A ona joj se motala oko njenih nogu, cvileci, kao da trazi oprostaj za svoje grehove!" Slatka, mala, jedinstvena!</para><para>Pocetkom osamdesetih,deda se razboleo. Bolest teska, neizleciva. Jednog toplog avgustovskog dana nas je napustio.Nas i DZeki. Tugovali smo svi. Dedini unuci i dedina DZeki. Pricali smo o dedi i plakali, cutali cmo o dedi i plakali i cutanjem jos vise pricali. Mi i DZeki, koja je svoju tuznu glavicu, tuznih, uplakanih ociju, prislanjala na nasa stopala i kolena! Da utesi nas i sebe!</para><para>Nasa prva poseta dedinom grobu i DZeki sa nama! Nije bilo potrebno da je pozovemo-sama je jurnula u auto i scucurila se pored nasih nogu! Na groblju je prva "izletela"iz auta i jurnula! Uzalud smo je dozivali! Nestala nam je s vida! A kad smo dosli do dedinog groba, zatekli je kako lezi  preko njega, svim svojim telom!</para><para>Izdrzala je tako nekih godinu dana, prateci baku do groblja, setno  se poigrala sa nama i bila tuzna... ponekad sama,... ponekad privijajuci se uz nas.</para><para>Sledeceg dolaska,... nije nas cekao njen lavez, kao uvek do tad. Pomislila sam da se negde zanela po dvoristu, pa sam je dozivala! Nedostajalo mi je njeno skakutanje i veselo cvilenje! Dozivala je, pitala gde je! Odgovor je bio bakin oboren pogled! Moje suze, i ponovljeno pitanje kroz suze! I ujakov tuzan, uzdrzan glas : "Uginula je!" "Kako?! Zasto?...!", "Sada je sa dedom!".. .Shvatila sam!... Da sada je sa dedom...  I to zauvek!  Moja, nasa, dedina DZeki! Sada je zauvek sa dedom. Njeno malo,a  veliko srce nije moglo da izdrzi toliku tugu!</para>

Dedin, nas, moj DZeki ili dedina, nasa, moja DZeki

Kocke od kokosa

<para>Zivela je nekada davno, u jednom gradicu, koga su njeni roditelji odabrali da u njemu zapocnu svoj zajednicki zivot, posao, pa i karijeru, mala devojcica! Sa malog okruglog lica blistala su dva vesela sivoplava oka uokvirena nemirnim kovrdzama boje zrelog zita! Bila je ocekivana, zeljena, voljena, mazena i pazena! Imala je uvek lepe haljinice,cipelice, carapice,najlepse crvene cizmice i kaputic, lepih lutaka i igracaka,bezbroj slikovnica! Imala je sve! Bas sve! Bas sve?!...</para><para>U to vreme u tom gradicu nije postojao deciji vrtic, pa je malu devojcicu, dok su njeni roditelji radili, cuvao ko je stigao, ko je mogao, ko je pristao, sve u svemu skoro nikako! Bila je neznog zdravlja,a baka i deka ziveli su daleko u nekom drugom gradu,pa nisu mogli da se brinu o svojoj unuci! Ko bi to, i sa vise ljubavi, ucinio bolje, od bake i deke?! I upravo baka i deka odluce:"Dete ce ziveti kod nas, sa nama, a vi na miru radite!"</para><para>Tako je mala devojcica otisla kod bake i deke! Voleli su oni svoju unucicu, malu ljubopitljivu poslusnicu! Brinuli se o njoj ,vodili je svuda, setali, mazili i pazili! I roditelji su maksimalno trudili da joj nista ne nedostaje,da ima sve, bas sve! Bas sve?!</para><para>Jednoga dana dok se igrala na ulici, sa svoji drugaricama, neko je dozvao :"Dodji brzo! Dosao ti je tata!" Devojcica je ostavila svoje igracke i brzo potrcala ,svoji sitnim koracima, prema kapiji i dvoristu gde je cekao njen tata! Sva radosna, zajapurenog lica od letnje vrucine,pevuseci :"Dosao je moj tata, moj tata,...!" uletela je u dvoriste ,i odjednom zastala u cudu:"Gde je moj tata"-vrzmalo se po njenoj maloj glavici-"Ko je moj tata?!" Tajac u dvoristu i zacudjeni pogledi."Sta sam to uradila? Zasto me tako gledaju?", spustaju se uglovi usana i oci pune suza! Bila je isuvise mala da shvati da je gledaju dva plava oka,kao  njena,da joj se pruza ruka njene puti! Da li da krene ka deki i baki ,ili..., nesto je privlacilo, i privila se u topao ,drhtav ,ocev zagljaj. Drhtav? Kci ga nije prepoznala! Njegova jedinica, miljenica, zbog koje je on tako puno radio,da bi ona imala sve! Bas sve?!</para><para>I tako je pala zajednicka odluka: odredjeno vreme treba da provede sa roditeljima!</para><para>Krenula je baka sa svojom unukom! Krenio je voz! A u vozu,mala radoznalica, zadovoljna sto putuje, jos zadovoljnija, gde ide!</para><para>"Bako da li cujec kako voz peva?!" Baka ce:"Cuf,cuf...!" , "Ma ne! Slusaj! Voz peva : mama, tata, mama,tata...!!!"- Pevusila je, veselo, mala devojcica u ritmu voza!</para><para>Posle desetak dana, baka i unucica su kranule natrag. Deka je bio sam,a i baku su cekali neki poslovi. Opet vozom,jer tada se najcesce tako putovalo!</para><para>"Bako da li cujes sta sad prica voz?"- pitala je pomalio setno devojcica. Baka nije znala sta da odgovori,jer ,osecala je da ce opet biti neceg novog iz male glavice. Voz prica:"Baba, deda, baba, deda,...!" -i tihim glasicem ponavljala je u ritmu voza! Znala je da tako mora biti.Da je to sve za njeno dobro.Pa se tesila ,da ce se sada igrati  igrackama koje je tamo cekaju, sa svojim starim drugaricama!</para><para>I tako su, povremeno, isli vozovi, pevusili i pricali!</para><para>Sve, dok jednog dana, male devojcice, jednostavno, nije bilo nigde! Kao da je nestala! Trazili su je deka i baka svuda: na ulici, kod drugarica, u basti, u podrumu... i u panici, ode deda po svoj sesir, jer bez njega nije izlazio iz kuce, da bi trazio unucicu dalje, ulicama,... Kad,... u uglu sobe, scucurena, uplakana, sedi mala devojcica, privijajuci na grudi razglednicu! Tako se tada najcesce kontaktiralo! Mama i tata poslali su joj razglednicu! Cesto su joj slali razglednice sa najlepsim slikama i fotografijama koje su nalazili za svoju milenicu! A toga dana doneo je postar, i kako ga je ona prva docekala na kapiji, a znao je da je za nju! Da je obraduje, dao je bas njoj!..</para><para>Rekli su da je vec velika i da je najbolje da je sa svojim roditeljima! Nije mogla da shvati zasto su dekine i bakine oci pune suza! Pa ona ce od sada ziveti sa roditeljima! Tako je sretna! Nema mesta suzama! Bice i sama dok mama i tata rade! Nije bitno ! Ne plasi se! Samo da je s njima kad se vrate s posla! Kako je bila sretna i zadovoljna! Volela je ona , puno baku i deku,neizmerno, ali...!</para><para>Ko zna, da nije bilo tako, kako bi bilo?! Sve ima svoju cenu! Cenu svog odrastanja je platila!</para>

Cena

<para>Zivela nekad davno dva coveka u susedstvu. Jedan je bio bogat, drugi siromasan! Posmatrao je bogatas siromasnog kako je uvek zadovoljan, iako tesko radi!  On je i pored svog bogatstva bio nekako utucen i tuzan! I on i njegova zena! Zato odluci da prodje pored siromahove kuce i vidi sta se to tamo desava! Kad ono, iz kuce se cuje radostan i veseli smeh! I to tako danima ,kad god bi prosao pored siromahove kuce!</para><para>Jednoga dana odluci da pridje siromahu i pita ga:"Pa dobro, hoces mi reci zasto iz tvoje kuce uvek dopire veseli smeh ?" Na to ce siromah :"Imamo zlatnu jabuku, pa se igramo s njom!"</para><para>Bogatas, iako je imao svega u izobilju, zlatne jabuke nije imao, pa odluci da je kupi i da tako oraspolozi svoju zenu i sebe! Donese je kuci, sednu on i njegova zena, uzmu zlatnu jabuku, on je baci zeni ,ona njemu, ...i tako vise puta! Ali, nista im to ne izgledase tako smesno da bi se smejali!</para><para>Sutradan, kad je prolazio pored siromahove kuce, krisom se prikrade prozoru da vidi kako se to siromah i njegova zena igraju jabukom i tako  slatko smeju, pa da i on i njegova zena tako rade! Kad, kroz prozor, ugleda troje decice kako se igraju nasred sobe a njihovi ih roditelji zadovoljno gledaju, ponekad i oni upadnu u igru svoje decice, i svi su tako veseli !!!</para><para>Tada bogatas shvati  sta je ustvari, pravo bogatstvo i sta usvari, zlatna jabuka!!!</para>