SJEVER ZONA -Mažuranićeva 6/2

Prebiruć nedavno stare slike iz kutije za postole (zoven je škatula za sne) najden i jednu novogodišnju čestitku di adresa piše – Mažuranićeva 6/2. Prva ulica di postajen ja kao prava ja. Bila je to jedna od tri literarni ulica u kojiman san živila – Ivana Mažuranića, Ivana Gundulića i Dinka Šimunovića. Prvi temeji jubavi spram književnošću otpočeli su tu...

Ne znan zašta je pisalo ka adresa 6/2 na toj čestitki kad znan da smo živili na prven katu. Moja zgrada je bila jedna od tri vojne zgrade, sridnja i drugovačija od one dvi iste. Zgrade su bile omanje, građene pedesetih godina.

Glup nan je bija raspored. Dugi uski odnik iz kojega se ulazilo u banj, kužinu i primaću. U njemu je nadesno od ulaza, na zidu, bila višalica, čiviluk je mater zvala, za naše kapote, za očev šinjel i šapku. Na livo su bila dva uža ormara, dilovi neke nepostojeće krednce za kužine, i duga sećija, rodon iz Mostara, na kojon san se igrala. Nije bilo danjeg svitla, gorila je žaruja po sredina stropa. Toplina je dolazila iz kužine i zimi i liti jerbo još nismo imali električi špaker, kuvalo se i liti na špaker na drva. I grijalo. Na betonskon podu su bile krpare da meni ne bude ladno kad se igran. Tu bi poslagala suđe po podu ka lokomotivu, pa bi mater spremala nazad u ormar, pa ja vadila i tako stalno. Mater bi se često žalila ocu, a on bi reka:

–Ma pusti dite da se igra!

I ona je puštala i slagala stoput nadan suđe sve dok jednega dana nije sve ostalo po podu. Kad je otac doša doma, samo ča nije ugazija u teću i pa. Reka je:

 –Bogati, šta je ovo?

 –Ništa, rekla je mater, mala se igra.

I onda je on pokupija. Kako san i kad pristala, ne znan. Valda pristalo bit interesantno, ka svoj dici kad najdu novu zanimaciju. Nisan bila neko nemirno dite, igračke san čuvala i mogle su trajat sto godin. Al jedna slikovnica nije...Na pridnjoj strani bija je plastični krug, ka poklopac, ispod kojeg je plivala plava plastična ribica u vodi. U vodi??? Mora da san već bila veća kad san znala da papir i voda ne idu zajedno. -Kako ovo more bit? Pa san išla malo istražit tu zagonetku i iscipala naslovnu stranu, onu plastiku, i vidila da i s donju stranu ima plastika i da je voda, i ribica u njoj, zatvorena, zalipjena. Malo su vikali na me, ne puno. To mi je itako bilo svo zlo ča san učinila.

Odma priko puta ulaza bija je banj sa velikon peći – bojleron koja se morala ložit da bude teple vode u ogromnen kazanu. Sve je to bilo od poda do stropa. Kada je bila velika, na nožicama, teška, od gize, a do nje lavandin. Vatra se nije svaki dan ložila za teplu vodu i ni bilo kupanja svaki dan ka danas. I kad bi se već palila, onda smo se svi kupali jedni za drugin, da iskoristimo teplinu vode i banja. Ponistra normalne veličine, na dva krila, sa bilin koltrinama, bila je drito nasuprot ulaza. Sve je bilo od šarenog uglačaneg betona, i pod i po zida. Makinje za prat robu još nije bilo, ona će doć tek poslin i ne tu. Moja mater je prala na ruke. Teta Olga iz susidne zgrade, mater one moje Nene ča je volila bombone i tila bit prodavačica kad bude velika, već je tad imala makinju i mi smo jako volile gledat kako to radi. Nas dvi bi se nacrtale isprid i bile u stanju satima gledat. Bila su dva vajka sa ručicon di bi se stavila roba kad se tilo cidit robu, ka kad se meće tisto u makinju za pravit manistru, i onda se rukon vrtilo da se iscidi. Ono dok se roba kuvala u posudi koja je parila obični lonac, ka ča mi je i mater imala za kuvanje robe, e to nismo volili gledat jerbo je smrdilo i otišle bi ča. Zato ćemo mi poslin, kad odemo otalen, kupit moderniju makinju, češku, zaobjenu, a ne dosadno ravnu, di nisi mora vrtit ručicu, sam se lonac vrtija kad bi u njega stavili robu nakon kuvatanja...

Kondut je bija odvojen, u njega se ulazilo iz banja i isto je jema manju ponistru prema vanka, na livadu iza zgrade. Interesantno je bilo da stan do nas nija jema ponistru na vanka, ka mi, nega je njiova ponistra bila povisje naše škojke. Ko je tija, moga bi ćirit s one bande. Al mi smo stavili šarenu koltrinicu i nisu mogli ćirit. O vonju s njiove bande nisan ni mislila. Ta ponistrica, otprilike 30 x 40 cm, bila je spas u jednoj prilici kad su nan ulazna vrata ostala zakjučana. Imali smo one Elzet brave ča su se gori zakjučavale na mali botun, dovojno je bilo zaokrenit ti botun pa bi se jezičac izbacija vanka i onda lipo lupneš vratiman, kad greš vanka, i ne triba ti kjučat vrata. E, al naša brava bila izlizana tolko da bi od triska vrata oni jezičac vrata sam iskaka i kad ne triba, kad ne poneseš kjuč jer nisi ni tija otić negdi daleko, samo do suside zaiskat nešta. I tako jednon mater izišla do suside priupitat nekog đavla kad, uto, vitar tresnu vratiman i oni jezičac – op, iskoči i zakračuna bravu. Štaš sad, kako u kuću? Nije onda bilo telefona da zove oca, muški svi na poslu. Siti se susida, ča smo konduton graničili s njima, one ponistrice. Zovnu mene izvanka, podignu (srića se ponistrica otvarala na njiovu bandu) i mene da će spustit u naš stan u kondut. Ajme majko, i sad se sićan straja dok su me držali za ruke i spuštali, straj da ne upanen u škojku, u onu bužu, pa ispod u skrivena govna. Nisan ja znala da ona ne čuče tu ispod skrivena. (Svakako me, inače, bija straj sist na škojku da ne propanen, pa bi se čvrsto držala sastrane dok bi mi nogice klepetale u ariji.) I tako san ja, sritno spuščena, otišla do kužine po malenu katrigu, došla do ulazni vrata, popela se na nju i otkjučala onu nesritnju bravu i postala junak dana.

Do banja je bila malena, isto betonska kužinica otprilike 2,5 x  2,5 m. Zimi je bilo jako ladno i pored vatre. Na livu stranu od ulaza bila je majušna ostava  sa ponistricon te neko udubjenje do nje di je sta velik baul, kovčeg s poluoblin poklopcen i gvozenon bravon, veći od mene i nisan nikad uspila virnila u njega, pa ne znan ča su u njem držali.  U svečanin zgodama bija bi prikriven prekrivačen u zelenin nijansama, na ruže i listove, sa resama. I tu san, na njemu, slikana kraj prvega bora. Zeleni kompletić, suknjicu i džemperić, mater je sama plela. I sad se sićan šareno navezeni cvitića po crnon obrubu, neka je slika crno-bila. I čini mi se, da međ iljade vuneni retaja ča su mi dotekli do dana današnjega, jer smo stalno pleli i rasparivali džempere pa opet u nike druge pritvarali, sve te puste godine za svakog od nas i poslin za moju ćer i moju unuku, da još postoji malo klupko te isparane zelene vune...Poslin je on nesta, ti baul, i došla je manja kredenca, nepar onin ormarima iz odnika. Bor će poslin bit u primaćoj sobi u kantunu između kauča i prozora. Pod prozoron je bija drveni stol i četri katrige (štokrle il hoklice) brez naslona, da mogu uć ispod stola, da ne zauzimaju nevelik prostor kužinice. Do njega je bija gvozdeni poluokrugli sudoper sa samo ladnon vodon. Desno od njega, na drugomen zidu, bija je špaker na drva i u njem je bila jedna posuda na livu stranu di je uvik bilo tople vode za suđe. Uz špaker je bila ona malena katrigica koju san uzela da mogu dobavit bravu i okjučat vrata. Tu bi sija otac najranije prije posla naložit vatru, tu je mater dodavala drva i ugjen po cili dan održavajuć vatru. Tu san ja sidila za ugrijat ruke nakon sanjkanja... Onaj zid do ulazni vrata je bija prazan. U stvari, vrata nije ni bilo, bila su skinuta, bija je samo štok na kojen je visija stari kožni remen, po remena zapravo, bič božji koji stoji tu samo zarad mene, ka upozorenje. I nije nikad upotrebjen, ne sićan se jerbo bi valda to pantila. Dovojno bi bilo da mater pogleda put tamo...A najčešće bi me samo pogledala strogo i priteći u oči, pa bi ja sve priznala ka i oni put kad san sakrila jabuku.

Već san rekla da do operacije krajnika nisan gotovo ništa jila. Voće ponajmanje, ostalo mi nekako do danas. Dok se nisan udala, grozdje nisan znala jist. Vrtila bi onu bobu po ustima oprezno grickajuć koricu,zbog špica unutra da mi se ne zabiju među zube, kožicu bi muljala jezikon i privrtala sišući samo sok, dok na kraju ne bi ispjunula sasušenu kožicu i par špica, baš ka drop kad se pravi vino...I tako mi, jedno jutro, mater da jabuku kad san se pošla vanka igrat. Ja san zagrizla dok je još mater gledala kako silazin niza skale, a kad je zatvorila vrata, brzo san se popela gori na tavan (vrata se nisu nikad zatvarala i tu je bija raj za nas dicu, igrali smo se skrivača iza odbačeni stvari u polumraku). Bojala san se uć u ti polumrak tavana, al ipak je privladala pamet da moran jerbo tu je sigurno i nikad se neće naći. Tu san ispjunila oni zalogaj i ostatak jabuke iza nečega. Poslin, kad san se iz igre vratila doma, mater je pitala jesan li pojila jabuku. –Jesan, rekla san. –Jesi sigurno? pitala je mater duboko me fiksirajuć u oči da nisan mogla vengo samo drito u nji gledat. –Maaa jesan... bija je moj zadnji pokušaj. Onda je mater rekla da mi vidi u čima da lažen, uzela za ruku i rekla da moran reć istinu inače...pa san sve rekla i još je morala odvest gori na tavan da vidi moj zločin. Mater bi uvik sve vidila u moji očima, ka vištica, i ja bi je znala mrzit zbog tega. Poslin nekad nije čak ni govorila da lažen da je sve u redu kad nije bilo u redu. Onda san je volila...

Mi nismo puno pričale i bile intimne ka moja ćer i ja. Nije me mazila i grlila ka ča bi se očekivalo od žene koja me na jedvite jade donila na svit, nakon tri uzaludna pokušaja. Moglo mi je bit razmaženon jedinicon. Al kod nje nije. Rekla bi:

–Lako je mazit i grlit, treško je odgojit!

I stegla bi materinsko srce da ne jubi bucmaste obraščiće, malene stopice i guzu...Puno, puno godin poslin, u momentima krize, sfatila san da mi ti zagrljaji falu do bola, ti dodiri kože, ti maleni znaci intime. Svi propušteni pojupci. Tako odgojena, nisan ni ja puno mazila svoju ćer, a mogla san. I red bi bija da jesan, nju jedinicu i takoreć brez oca. Al san se zato s njon družila puno više nega moja mater s menon, bila jon drugarica, a ne mater. I dan danas pričamo o svemu. Meni je mater samo bila mater, ne mama, drugarica ponajmanje. Za nježnosti, igrarije i glupiranje su bili delegirani otac i tetka. Oni su bili moj gromobran prid juton materon kad viče. Al oni nisu stalno bili s menon, oca ne bi bilo zbog posla plus vojne vižbe od više dana izbivanja, nije ga bilo za vrime redovni i vanredni dežurstava kod napeti situacija u zemji i svitu. A i tetka nije živila s nama stalno, jest da je dolazila često i mi išli u nje...Mater je bila s menon svaki dan, gotovo cili njen život, i mnoge stvari su me odredile po njenome. Zapravo san ja bila s njon . Dvi žene, dvi majke, dvi domaćice! A ona je bila glavna i tu nije bilo pogovora...

Na dnu odnika ulazilo se u primaću sobu dovojno veliku da u nju stanu dva kauča, veliki okrugli stol i tapecirane katrige po sredini, ormar i kredenac spojeni zajeno, sve od prava drva, politirana orija. I visoka smeđa kaljeva peć. Cili siverni zid prema livadici je bija sa ponistrama, neobičan jer je počinja nisko od poda da san i ja mogla sist. Izvanka je bila ogradica za cviće. Jednu od ponistri bi na staru godinu uveče, prija nega bi pošla leć da vidin da je to zastvarno, malo otvorili da Dida Mraz more uć i ostavit mi dar. Ja san znala da, inače, on ulazi kroz fumar, priko krova. Tako je bilo na svin čestitkama. Moji su rekli:

–A kako misliš da se onda ne zapali kad pane u peć, a?-

Je, stvarno, vajda je to bila još jedna od neistina iz bajki, ka i vištice. A i baba-roge kojima se plašilo dicu. Samo ja isto nisan baš bila uvirena da ne postoje. Jer kad su jednon noću, kad san bila u fibri i već prikomandirana iz spavaće sobe i male posteje na kauč u primaćoj, dok je vatra gorila cilu noć zbog moje bolesti, plamičci svitla iz raštele na vratiman peći su stvarali po zidovima velike i strašne oblike, sjene su se pomicale amo-tamo ka žive, goropadile se put mene ka nemani, ka baba-roge. I buncala san, plakala i dozivala u pomoć, mokra od fibre i od straja, tako da tu noć nisan bila sama, moji su ostali cilu noć kraj mene i branili me od utvara...

U kredenci, poluobloj na desnon kraju, u dilu ocakljenon i učinjenon od puno komada, bile su najlipji bićerini za rakiju i vino. Sve je to bilo od najtanjeg cakla izgraviranog na male ružice. Niki bićerini za vino su bili na jednu nogicu, a niki brez, al sve je to bilo puno manje vengo danas ča jesu bićerini. Il se manje pilo il se bilo odmirenije, ne znan. Tu su još bili cakleni pjatići za kolače, isto malo izrezbareni i neravni s donju bandu, na točkice i rige. Ništa ni bilo jednostavno ka danas. Pa ni suđe... U srednjen dilu bija je bife di se držalo piće i slakarije – čikolate, bombone, bombonjere i sl. Poviše je ocakljeni dil sa pomičnin vratima u kojen su bile čikare za kafu, porculanska figurica maške izvijene u luku pa je parila ka Stari most u Mostaru i jedan isto porculanski pas bernadinac (kojega san poslin, u višin razredima, na tehničkon odgoju, linorezon crtala na bokunu zelenega linoleuma, priostalog nakon pokrivanja betonskog poda u kužini) na uštirkanin miljetićima i jedan oklop od grancigule. Tada ja, naravno, nisan znala ča je grancigula, bija je za me rak, al mi je ti rak bija strašno zanimjiv sa onon bodjaston površinon i malin rogovima, tako san zvala. Nisan to smila dirat jerbo bi se lako razbilo ako pane. Rak ipak nije dospija živ do Splita.

U tu primaću primalo se goste samo za važne prilike. Zato se i zvalo primaća soba, ne ka danas dnevni boravak di se vazda boravi. Osin mene tu bi još spavala tetka, kad bi došla, i koji gosti, rodbina. Kauči su se mogli malo rastegnit, ne puno, manje od peršone i po. Al di čejad nije bisna, ni kuća nije tisna...a ni posteja. Kad bi tribali gosti doć za neki važni događaj, kauči bi se raspremali od bili lancuna, pernati kušina, vuneni deka oli debeli pjumina – popluna – jorgana. Mi bi se obukli u svečanu robu, otac sa kularinon obavezno, onin ča se ne mora veživat nega se, prišiven na laštik, izad prikopča na kukicu. To bi bilo za moj rođendan il Novu Godinu il još ponekad. Onda bi doša pravi fotograf jerbo nismo imali tada svoj fotoaparat, doša bi susid Klauček iz ulice koji je ima svoju foto-radnju. I onda se na sliku vidimo mi. Lipi i nasmijani. Otac, mater, tetka i ja. Moja mala familija. Iza se vidu one ponistre zastrte čipkanin pamučnin uštirkanin koltrinanama. Mi ženske  sidimo za onin velikin okruglin stolon, zapravo ja u tetkinon krilu, držin jednu porculansku malu lutku samo za pokazivanje, ne za igranje, za igranje je bila gumena. Na meni karirana crvena suknja na tirake, sa velikin porubon da se more produljivat još dugo vrimena. Bili džemper i bili fjok na glavi. Zlatna kadena i zlatno srce. Poklon za rođendan kojeg dica ne vole. Otac stoji poviše nas u svečanon veštitu, obujmia nas rukama ka da nas štiti od nečega. Po sredini stola kvadratasti kosovski stolnjak (to san tek sad razumila zašta se tako zove, to je nika vrsta veza i šara), a ispod stola veliki crveni šareni bosanski ćilim, dan prije isklofan, na friško uglancanon parketu. Na stolu, isprid nas, sitni kolačići – kiflići od orija, krancle sa marmeladon od marelica, kuglice od suvi smokava – sve ča tada nisan volila, a veliki jesu, vojnički stivani na staklenoj tacni, i oni sitni lipi bičerini napol puni rakijon iz isto staklenega bocuna sa staklenin čepon. Caklo na kredenci blješči tek oprano. Dvi porculanske lutke po sredini šarena kauča sa malinastin ružama i još ruža, da ne bude malo, goblenske ruže zarobjene u svilenin kušinićima. Još mi u nosu vonj od 4 asa za čišćenje parketa, još rakija i novine iz cakala, još sidol iz mjedeni kvaka izviru. Još mi plavilo za štirkanje prid očiman. (Plavilo se stavjalo da bi bila roba, koltrine i bjankarija za posteju, imali lipji sjaj, da ne požute prebrzo. Plave malene kuglice vezane u bokunić gaze, potopjene u zadnju vodu za ispiranje skupa sa štirkon.) Fotografija, taj najdraža, je negdi nestala, more bit je ćer uzela, al slika ostaje u pameti. Naravno da je fotografija crno-bila, al ja se sićan svi kolura ka da i nije crno-bila. Ako se dobro potrudimo , sićanja nikad nisu crno-bila...

Onda se iz primaće ulazilo u spavaću. To je bilo tako glupo, al tako je u ta vrimena bilo, brez direktne veze sa odnikom. I tu je cili namištaj od istega materijala ka u primaćoj. Težak, stabilan, pozdan. Napravjen da traje mimo mode, generacijama. Al se nije tako baš desilo. Sve je poslin zaminjeno praktičnijin u istoj generaciji. Spominjela se ta težina nakon gotovo 19 godina pri seljenju na 6-ti kat jerbo su lift iskjučili, svi smo navrli silit u isto vrime.

–K vragu i orahovina i ko ga napravi vako teškog! riči mog budućeg muža dok pomaže nosit oni okrugli sto. Kako je lako mislima seljenje iz daleke prošlosti u bližu, a opet staru skoro 40 godina. U čas posla dite iz kinderbeta postaje mlada zajubjena žena. Pa baba sa suzama u očima...Eee, prošlosti!

U toj sobi san imala svoju malu postejicu, kinderbet će se poslin zvat tamo priko kad priselimo, sa mrižaston ogradon da ne panen, na spuštanje. Prostora je bilo malo, velika bračna posteja i dva velika ormara, dva kantunala i uski prolazi za odrasle. Meni sasvin dovojno veliki da čučin isprid psihe sa velikin ogledalon na kojon je bija radijo. Škatula drvena, u iston tonu ka cili sobni namištaj, težak i pouzdan, rekli bi stari meštri. Buljila bi začarano u zeleno magično oko po sredini, a poviše table sa napison radio-stanica iz cilega svita i botuna za biranje ti stanica koje bi vrtila dok se dobro ne bi čuja zvuk, brez šumova. Čovik iz radija me gleda kroz to zeleno oko koje nikad ne miruje i fascinira moju dičju maštu kako to more tako činit, ka da miga stalno, i govori:

– Dobar dan, ovdje radio stanica Zagreb.

Miljun sati je prošlo uz ti radijo, počevši još od vrimena prvog siđenja na tuti isprid njega. Dok jednega dana nisan sva sritna zazvala:

- Mama, tata, ja znan reć Zabreg!!!

Ponekad bi spavala u roditejskoj velikoj posteji. To sva dica volu, a meni je nekad bilo strašno tamo jer bi sanjala uvik isti san – kako iz obližnjeg ormara, dok baš tako isto spavan na njiovoj posteji, kuca neko i ja pitan:

- Ko je?

A ono vištica kaže da je ona. Ja čuvan vrata da ne more uć iz ormara u sobu, al ona je odrasla i jača od mene i provaljuje u sobu, vata me za ruku i vuče u ormar, pa poslin na dno nekega mora di sirene plivaju, sjajne i lipe...i strašno mi je jerbo kako ću disat u vodi, a opet sritna jer dolazi morski konjic i ja uzjašen na njega da pobignen od zle vištice koja nas sustiže i opet me grabi i odvalači u mrak iz kojega se, sva u panici, budin. Najranija mora...