SJEVER ZONA – Mojotac

Moj otac je dite drniškog kamenjara. Iz sela smišneg imena za taki kraj. Žitnić. Neko mora da se gadno ruga s njima u ton selu il su sami stanovnici sela bili šalčine na svoju muku. U toj goleti za zrno žita ne bi mista. Sve sami maleni dočići, bokunići zemje oteti kamenu i dobro ograđeni da ne uteku. Did je staja u svomen dočiću i gleda put neba.

– Neće kiša u moj dočić , zaključija je i oženija bogatu curu iz grada Šibenika. Kako je to uspija, ne znan reć. Njeni su, naravno, bili protivni tomu da ide za siromaja. Tolko gnjevni da jon za miraz nisu tili dat ništa od sveg imanja ča su jemali, puste zemje i vinograde. Zatvorili su zauvik vrata za njon i otac nikad ni upozna materinu familju. Baba i did su živili u malenoj kućici kraj puta koji vodi iz Drniša put Šibenika. Moju babu Sofiju nisan nikad upoznala. Umrla je odma poslin kad je moga oca rodila, a prija njega dvoje dice, moga strica i moju tetu Mariju koja je mlada umrla od tifusa u ratu i koju isto nisan upoznala. Kad je baba umrla, did je otiša trbujon za kruvon u Split, a svojon materi ostavija da se brine za dicu.

Kad se did ponovo oženija, poručija je da se dica dovedu u grad. Žena mu je bila raspuštenica i jemala jednega sina. Svi su mu svitovali da je ne uzima, al on za to ni marija. Kum najviše. Tad je did radija na ferati ka pomoćni radnik. Bija pun sebe, pamet mu ni smetala. U kući je gazdarica bila samo ona, naravno. Dida je muča kad bi vidija kako ona dili jabuku – svomen Željku bi dala po, a njima trima dala da se podile međuse. Tirala je dicu da idu u njenu crikvu, a otac u drugu. Momen se ocu sav ti cirkus zgadija i onda nije tija ić nit u jednu. Zato je stalno iša  gledat Ajduka. Penja bi se na drvo jerbo za uć na Stari plac nije bilo šoldi. Odera je gaća ko zna kolko veruć se po drveću i nadobija batina, sve za Ajduka.

Godine su prolazile, dica resla. Jednega dana did se vratija ranije s posla i zateka ženu s onin kumom.  Ode brak u mrak! Starija očeva sestra se već bila udala za jednega momka iz Bosne ča je služija vojsku u Split i otišla s njime u Doboj. Brat je bija fakin, al crtanje i krasopis ga dobro išlo pa je on završija tekničku školu, a moj je otac iša na zanat za bricu. Meštrova žena mu je bila druga mater. Pazila je dobro na nj, ranila i svitovala. I danas u Manđerovoj još postoji kuća di je gazda živija sa svojon dobron ženon. Nji, naravn, odavno nima. A meni je osta očev mot za šišanje.

Uto zaratilo. Talijanci okupiraše Split ka i cilu Dalmaciju koja se digla na noge. Po gradu su mulci činili kojekakve ludosti da jin zagorče život. U takvoj nekoj prilici moga oca safatili i u pržun bacili. Srićon ni dugo prošlo pa oni kapitulirali i otac izaša vanka. Al zato došli Švabe, puno ljući i opasniji. Vodili precizna konta ko je ko. Znalo se da njemu nima života u mistu, pa je otiša na Bijakovo, u partizane. Kako mu je u ratu bilo, malo je i nikako priča. Znan da je bija na oslobođenju Mostara, al tad još ni upozna moju mater tamo. Rat je završija u Trstu. Poslin su ga nagovarali da ostane u vojsci. Svi su pošli ča svojin kućama i sviman je bila puna kapa ratovanja. Ne znan zašta su na njega tolko navalili da ostane. Naposlitku je zakjučija da se nima komen vraćat. Baba mu je davno umrla, brat je otiša svojin puten, osta samo otac koji je sad bija pošćer, a koji se nedugo poslin rata po treći put oženija i to puno mlađon ženon. Ona mu rodila blizanke, pa tako ja iman tete dvi godine mlaje od mene. Did je umra kad je njima bilo 4 godine rasprodavši ono malo dočića ča je ostavija i onu kućicu na putu Drniš – Šibenik i to zarad dičinjeg doplatka. Tako mi sela nimamo.

Vojni posal ga je doveja opet do Mostara. Tu je ovi put upozna moju mater i brzo se oženija njome, žejan topline vlastita doma kojega nikad ni jema. Započeli su skroman bračni život u jednoj sobi, sa jednon uskon gvozdenon postejon, par komada poklonjena suđa i kuvalon. Banj je bija zajednički sa drugin stanarima. Sa dicon nisu jemali sriće, to san već rekla. Nije in se dalo. Dvi curice umrle su oma po rođenju, prvoj čak odabrali i ime Verica. Treći je bija spontani.

To su bile strašne godine IBeja. Otac se naša na pravoj, a stric na krivoj strani. Samo rič je bila dovojna za jezičac sudbine, na koju će ko stranu privagnit. Otac je sritno priživija i muča.

 Muča je i kad bi mater na koji svetac svome ocu skuvala dobar obid i odnila. Muča jer je zna da je i ona ilegalno pomagala u ratu trpajuć bombe i letke oko pasa prolazeć kraj domobrana, ustaša i Švaba u  kafani koju je drža njen zet, muž njene starije sestre, koja ju je nakon rane majčine smrti dovela da živi kod nji. Mater, koja ni išla više u crikvu  nakon rata, a pivala je čak u crikvenon zboru prija, di ju je zateklo bombardiranje 1941. i to je bija čudni spas, sudbina il prst božji, jerbo je kuća tik do njiove, naslonjena zapravo na nju, propala u zemju pod bombon, skuvala bi lip obid i njima o kojen svecu, a on je muča. Zna je otac da je tetak ilegalno pomaga partizane sa spizon koju je skriva na tavanu i koju su tajno odnosili u šumu, pa se to sve saznalo i odveli ga bili u Bašku Vodu na striljanje di ga u zadnji tren, ka na filmu, spasija niko drugi nego stari Slišković, obični mali Rvat, koji je jema dobre veze kod ustaša, a čija žena je bila velika Rvatica, pa ga poslin špijala i onda su njega odveli i striljali. Zna je otac da tetak nije tija jemat posla sa crikvon, al moralo se tad ženit u crikvi, te 1937. godine pa je on to učinija noću da niko ne vidi njegov poraz. Zna je otac i da su oni morali bižat iz Mostara zato ča su Srbi jerbo je bila abeceda po kojon su noću ustaše dolazile i kupile jude. Zna je i da niko od nji nije bija komuništa iako je moja mater bila razočarana kako nju nisu primili makar za skojevku, jerbo da bi bija red kad su poslin rata svaku šušu primali čak u komunište. I muča je kad je ona to ronjala. Nija jon da gušta da i on ronja protiv partije, vlasti i sama sebe. Poštiva je ča bi ona pristajala mesti, tresti ćilim i višat robu kad bi bija koji tuđi svetac iako niko nije slavija. – Taki je red, svačije moraš poštivat, komšija neka ti je bliži od brata, kad je koja nevolja, ko ti je bliži nego on!...A  svi su nekako dobro kuvali te dane Božiča, Vaskrsa, Ramazana i kućni slava. Svi su išli jedni drugima na te ručkove, na ništa drugo, časna rič. I on je tamo bija i pija. I muča. Nije grij u justa vengo iz justa.

Prolazile su tako godine, oni su već odavno priselili u moje rodno misto i dobili mene u vrime mađarske revolucije. Napeto je bilo u ciloj zemji, svi u pripravnosti, naročito vojska. Đavlu, baš san se tad tribala rodit! No, i pored tega, život ka da jin je tek te godine dobija neki novi smisal. Nisu više ni bili mladi tolko za tadanje pojmove. Godine lagano prolaze u idili. Oca neki zovu drugon, a neki gosponom. Njemu svejedno. Neki se nečega boje il prikrivaju nešta. Neki bi se tili dodvorit. Otac je radija svoj vojnički posal i više je  bija drug vengo starešina. Ponekad bi zna doma dovest kojeg mladega vojnika na obid. Sićan se jednega Bosanca Rade koji je navelike falija šarenu salatu moje matere iz njene zimnice, zelene pome, ajvar, paprike, kukumare i kupus. Ne znan ča je baš vidija u kiseloj zimnici! Otac se rado slikava sa svojin vojnicima, ostavija mi je po škatule vojnika, kuvara, šofera, Radu Bosanca. 

Onda dolaze godine brijunski plenuma, sidnica i sastanaka na koje je i moj otac iša. Ja za to ni ne znan, naravno, a i da znan al bi čagod razumila. I kolko je odraslega svita znalo ča se zbiva? Najbitnije je bilo da su jemali posal, stan, neki auto i K-15 za odit na more u radnička odmarališta, a bome poslin i vikendice. Mi nikad nismo čak ni fiću jemali, putovali smo feraton i litovali privatno.

Dolazi čuvena 1968. i u cilomen svitu vlada kaos. Dugokosi studenti se dižu na bunu protiv kućnega reda i stareg morala, protiv stari vridnosti, zabrana, autoriteta, a za slobodu govora, mišljenja, za nesputanost, al i  za anarkiju. "Budimo realni, tražimo nemoguće!" bila je parola. To, naravno, ni zaobišlo ni našu zemju di u Zagrebu i Beogradu oponašaju Sorbonu, nasriću vrlo slabo, jerbo sve se to smirilo prija našeg litovanja. Odlazimo na Pelješac di jedno jutro češki kamp osvanu prazan. Neopisiva lakoća nestajanja...Rusi provalili u Čehoslovačku!  Tenkovi na ulicama Praga! Otac se oma mora vraćat i mi prikidamo litovanje, situacija opet napeta, živci napeti, svi napeti, vojska opet u pripravnosti. Dobro prošlo po nas.

Nakon praškog lita za koju godinu stiglo je i rvatsko proliće. Polazin u prvi gimnazije. Znan da se televizija danomice gleda – pusti govori, skupovi, sidnice. Ne razumin ja to. Niko u razredu ne razumi,  valda. Ne pričamo mi to. Osin jednega. On priča s razrednicon o studentima, o situaciji. Zar on to razumi?? Zar njega to zanima?? Naravno, poslin je on posta poznati političar, saborski zastupnik i svašta još.

Nedugo zatin ipak se počelo propitkivat.

 – Ko si ti? - pitali su me niki drugovi iz razreda.

 – Kako ko? - čudin se.

- Jesi Rvatica il Srpkinja?

- Moj otac je Dalmatinac i mater Ercegovka, ne znan ča san ja, valda Jugoslovenka.

- Ti si glupa, moraš biti nešta!

Onda san došla posli škole pitat doma ča san ja. Roditeji su rekli ča god oću.

Jednon pri tega, dok san bila mlađa, doša je meštar popravit televiziju. On je bija neki očev poznanik, Dalmatinac, i navalija da rečen jesan Dalmatinka il Ercegovka i da neće televiziju popravit dok ne  rečen. Meni je bilo jako teško. Kako da izaberen i da ne uvridin nijedno? Obadvoje jednako volin. Onda me pita jel navijan za Ajduka il Velež. To mi je već bilo lagnje. – Za Partizana, reko sritno.

Priko puta komande, di je otac najzadnje radija, živija je jedan prota, pravoslavni pop. Ujutro bi se često srija s mojin ocen kad bi iša u trafiku kupit „Politiku“. Otac je pita da mu poslin, kad on pročita novinu, posudi da i on pročita. I tako je svaki dan prota dava pročitane novine mome ocu. Sad dal je to prisudilo da je moj otac nekako iza tega prolića mora mlad u penziju, ja ne znan. Službeno bi se to danas zvalo „tehnološki višak“. Ni još star, ni odveć mlad. Taman za nigdi i nizašta. Osin za dijabetes. I srčane udare.

Srića bog 1990-tu nije dočeka. Ostavija ju je meni. Umra je mučeć sve te godine, ne želeć crnit crvenu zvizdu, ne želeć pjuvat po svojin idealima, po sebi samome. Vojnik do kraja odan...

"Ništa nemam osim uvjerenja da sam častan, ako i to izgubim, biću ruševina." (M. Selimović „Derviš i smrt“)