pripovedaju mi da, nada vmira najzadnja...gdaj i zadnja lađa potone...i zato bum vervala v neka boljša vremena...v neke lepšeše dneve...v neka srečneša jutra....
Nada….
More se plavi u mojim očima,
u njima još toliko ljubavi počiva…
za jučer,
za danas,
za sutra…
za još mnogo novih jutra,
nadam se sretnijih,
poletnijih,
boljih i pametnijih.
Galeb iznad mene nadlijeće,
svojim me krikom budi
kao da mi želi reći,
ipak se čuvaj – ljudi…
kad vide sreću
požele je pretvoriti u nesreću…
da, galebe moj bijeli ,
opustit se ne bi nadasve smjeli -
već polako, iz prikrajka
u sreći ću uživati,
zlim ljudima neću zadovoljstvo pružiti,
da sreću mi u nesreću pretvore,
da se smiju tuzi u mojim očima,
da opet plaćem u besanim noćima..
ne, neću to dozvoliti…
jer …tu, u mojim očima,
još mnoštvo ljubavi počiva…
za jučer,
za danas,
za sutra…
za neka nova, bolja,pametnija – jutra!
6Komentara